Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, био је српски војвода, жупан и кнез из средине 14. вијека. Поријеклом је од Немањиног (1168.—1196.) најстаријег сина Вукана (1196.—1208.), чији је био праунук, а његова кћи Милица се око 1353.године удала за Лазара Хребељановића (1371.—1389.) Познатији је из епских народних пјесама преткосовског и косовског циклуса, у коме је са својих девет синова Југовића, једна од водећих личности. Сахрањен је у задужбини свога дједа Дмитра Немањића, манастиру Давидовици код Бродарева, док је према народној традицији из пјесме „Смрт мајке Југовића“, погинуо у Косовском боју 1389. године. Локални топоними у и око самог Прокупља на Топлици, указују на то да је Југ Богдан владао тим крајем, што је приказано и на грбу града.

Вратко Немањић

Иако су историјски подаци о овој знаменитој историјској личности веома оскудни, на основу родослова династије Немањића зна се да му је Стефан Немања био чукундједа, прадједа велики жупан и краљ Вукан Немањић, а дједа жупан Димитрије Немањић ктитор манастира Давидовице и светитељ Српске православне цркве који се слави 7. октобра. Отац му је био жупан Вратислав.

Историја каже да је потомак Вратка Немањића, ћерка Милица која се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића, у народној поезији цара Лазара, који је повео српску војску у Косовски бој. Вратко је имао и сина, жупана Николу Вратковића, који је сахрањен 1389. године у Немањиној задужбини, манастиру Светог Николе код Куршумлије. Вратко Немањић је био војвода на двору свог братанца, цара Душана Силног и имао је важну улогу у грађанском рату у Византији.

Историјски подаци кажу да је управљао облашћу око Давидовице. А археолошка истраживања на простору тврђаве у Прокупљу утврдила су да је она подигнута у последњој четвртини 14. века, у време када је кнез Лазар владао тим подручјем. Зато се верује да је Топлицу доделио на управу свом тасту. У прилог томе иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази. Они се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана. Народна традиција очувана у песми, описује како је Југ Богдан предводио десно крило српске војске, а помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефана Стефановића из 1825. године “Смрт Уроша В”.

Јунаке Југовиће сви знају као браћу која са оцем одлазе да бране земљу од неверника и у том боју сви храбро гину. Управо у ликовима девет Југовића и њиховог оца Југ Богдана дубоко је дотакнута трагична историја српског средњег вијека.

Завјет браће Југовића

Соколови сиви тићи,
Децо моја Југовићи,
Лазар зове, круна иште,
Да идемо на бојиште.
На бојишту сабља чека,
Јел’ вам жао млада века?
Не жалимо млада века,
Јер нас вечна слава чека.
Ти ћеш с нама дико мила,
Ми смо твојих девет крила,
Нек нас виде сред мегдана,
Ко су деца Југ Богдана.