Од јануара 1916. године једна слика је обилазила свијет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментално расположење, јер је уз слику ишао овај потпис: „Овај војник је симбол патње и страдања српског народа“. Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив — Острво смрти.

Чедомир Поповић

Била је то слика авети: на гомили костију комади одеће, шињел допире до земље, о рамену торба … На глави велика, ко зна чија, шаљкача, покрила чело, допрла до обрва. Лице испијено, мученичко, сломљено недаћама … На том лицу огледала се историја патње народа. На рањавим ногама које клецају од глади и умора, опанци везани опутом…, наводи се на порталу „Ризница знања“.

Име тог младића, који није имао ни двадесет година, није објављено. А и да јесте, свијету не би ништа посебно значило, јер аветињски лик је — рекао све. Ту слику је начинио један француски лекар…

Чедомир Поповић, земљорадник из села Барзиловице код Лазаревца, чувао је своју фотографију, али је никоме није показивао. Преживео је све недаће, напустио је острво Видо, отишао на опоравак у Бизерту и одатле на Солунски фронт, гдје је у првим борбама, у септембру 1916. године био рањен. Једанаест година по завршетку рата, на једном скупу ратних војних инвалида у Лазаревцу, кад му се учинило да и највеће људске муке падају у заборав, Чедомир је извукао своју годинама чувану фотографију и узвикнуо:

— Овако смо изгледали! Ово сам ја, да знате, на острву Видо. Сликао ме један француски лекар, више са жељом да има успомену на страшне дане, него да њоме гане свет …Неколико дана касније и у Београду се сазнало да је жив човек са оне страшне фотографије, па су новинари похитали да о томе обавесте своје читаоце …Убрзо потом, на адресу Чедомира Поповића стигло је необично писмо.

“ … Ја сам онај резервни капетан прве класе који вас је на Св. Луку, 18. октобра 1915. године, као заступник команданта пука, повео из Чачка и довео до Косовске Митровице, а потом сам ту пук предао мајору Владимиру Милошевићу. Онда сам био командант другог батаљона у истом (Дринском) пуку све до Фијере. Дакле, Ви сте били на том путу под мојом командом …“

Потписник овог писма био је Владимир Радојевић који ће нешто касније са Добросавом Миленковићем написати књигу „Пропаст српских регрута“, коју је 1967. године издала Српска академија наука. Владимир Радојевић није дочекао да види своје дјело — умро је 1949. године — па је мукотрпно сакупљање грађе и обрађивање ликова наставио Добросав Миленковић. При крају књиге објављена је и она чувена фотографија на којој се види да је Чедомир Поповић, кад је преко Албаније стигао до Крфа — личио на авет.

„Кад је оне несрећне 1915. године почело повлачење војске и народа, кренули смо и ми регрути. Неки још нису били стасали за војску, али су морали да крену да не би пали непријатељу у руке. Водили су нас резервни официри. О нама се није бринуло као о борачким јединицама. Ми никоме нисмо могли да пружимо отпор. Нисмо имали ни оружје. Једини наш задатак био је да сачувамо главе, како би несрећна земља, касније, ако јој се укаже прилика, могла да рачуна на нас…

Колико нас је било? Ко би то могао да зна. Можда историчари. Они који и сада претурају по папирима и трагају за детаљима који много говоре. Прича се да је око двадесет хиљада младића заувјек остало у албанском кршу … Завејали су их снежни ветрови. Био сам сведок њиховог нестајања, њиховог тихог умирања”, прича Поповић.

… И ја сам посустајао, заостајао, вукао се, спавао у ходу, грицкао зрневље кукуруза. Ледило ми се тијело, ледила ми се душа, уста сам пунио снегом да бих заварао глад … Али, ишао сам даље. Ложили смо уз пут ватре — да се мало огрејемо и да, кад смо имали ријетку срећу да добијемо мало брашна, замјесимо тјесто кишом и запретемо га у ватру.

Како је то било страшно! Једне вечери, сјећам се, послије тродневног гладовања, добили смо мало брашна. Прегршт за четворицу. Искупили смо се поред ватре, док је киша помјешана са снегом сипала. Један је замјесио тесто, а ми смо буљили у ватру, чекајући да се испече. Мљацкали смо устима и унапред уживали у залогајима врућег хљеба … Скрхани умором, заспали смо … Пробудили смо се узору. Ватра је догоревала. Наш хлеб се претворио у угљевље … Ишли смо све даље и даље, ношени само једном мишљу: има ли краја нашим патњама, казао је Поповић.

Не треба се чудити, каже, што је ону фотографију са Вида годинама чувао, не показујући је ни својим укућанима. „Па, знате, ја сам имао двадесет три године, био сам момак, и бојао сам се — хоће ли ме хтети дјевојке кад виде како сам раније изгледао … Али, кад су људи почели да заборављају муке које смо претрпјели на путу кроз црногорски и албански крш, кад је Видо почео да тоне у заборав, извадио сам ту аветињску слику и показао је, наводи се у књизи „Солунци говоре“.