Укупно је било 1.322 носилаца Ордена народног хероја, највишег признања за храброст у бившој Југославији. Претпосљедњи, и посљедња жена међу њима, Даница Дана Милосављевић умрла је 26. фебруара 2018. године у 93. години.

Даница Дана Милосављевић

Даница Милосављевић имала је 16 година кад је Хитлер напао Југославију. Али, већ је била укључена у илегални рад, и кад су Нијемци окупирали Ужице, она је увелико радила на припремању устанка. Умјела је да главном улицом пролази носећи корпу у којој је преко бомби и муниције било наслагано воће. „Нисам размишљала о могућности да ме нека патрола заустави…“, одговара на питање да ли је била свјесна ризика.

Најстарија од четворо дјеце, помагала је родитељима, кројачким радницима, и рано ушла у свијет одраслих. Кад је у октобру ’41. пошла у партизане, отац јој је сашио униформу, и капу коју ће четнички метак расјећи на половине, прошавши тик изнад њене главе.

Другом приликом, неће тако срећно проћи: у децембру ’42. код Ливна ће бити рањена у кук. „Нисам осјетила метак, само ме је нешто ударило, као стена…“ Два њена саборца ставила су је на коња, али су споро одмицали, па је постојала опаснот да их усташе стигну. Молила их је да је оставе, да не заробе и њих, али они нису хтјели… Опоравила се касније, таман да се бори на Сутјесци.

„Најтеже ми је у рату било тада, јер нисмо могли да поведемо све рањенике“, каже. И када је, исто на Сутјесци, заостала за јединицом да би сачекала чету у којој је био њен брат од стрица. А кад је пристигла, рекли су јој да је остао рањен или мртав. И он, и друга два брата од стрица погинули су у борби са Нијемцима и четницима.

„Четници су били као лешинари, вукли су се за нашим измученим јединицма и убијали наше заостале другове“, рећи ће. Била је и болничарка, али и бомбаш, и пушкомитраљезац, наводи Курир. У посљедњој години рата, приликом преласка Ибра са групом новопридошлих бораца, налетјела је на засједу. Да би спријечила неискусне саборце да се разбјеже, командовала је јуриш и прва кренула на непријатељски положај. Са још једним другом, тада је заробила митраљез.

„Увијек сам мислила да ме гледају потцјењиавчки што сам женско, па сам се трудила да будем изједначена са мушкарцима у борби“, казала је. У бурној историји социјалистичке Југославије, била је свега 91 жена народних хероја. Даница Дана Милосављевић проглашена је за једну од њих 1953. године. Послије рата удала се за новинара „Дуге“ Боривоја Разића, била на политичким и друштвеним функцијма, а деценијама је живјела на посљедњем спрату једног солитера у Београду…

„Ми борци НОР-а смо данас затворени за медије. Држава се одрекла народноослободилачке борбе, а нас борце је издала. Ја се не осјећам да живим у својој држави. Она није заштитила моје достојанство, као борца, признала је четнике као антифашисте, иако су ратовали са Нијемцима раме уз раме, против нас, на свим фронтовима, у свим офанзивама…“, бесједила је.

Била ја гост на некаквој приредби у Центру „Сава“ кад је тадашњи предсједник Борис Тадић са говорнице поручио да су „сви учесници рата изједначени“.

„Занијемила сам! Нико од нас присутних бораца није могао ваздуха да узме, једино нас је повратило кад је Миша Јанкетић почео да аплаудира Титовој слици кад се појавила на екрану… Тадић је већ био отишао, промарширао је поред нас. Додворавају се том Западу и глоабализацији“. Кад су промијенили назив Улици Јелене Ћетковић, названој по хероју која је звјерски тучена и стрељана у логору, отишла је у „Политику“.

„Хтела сам да протестујем, а пошто нисам друкчије могла, сјетила сам се да дам читуљу за те другарице које су стрељане на Бањици, у логору, и једног дјечака који је стрељан са њима. Изашло је у Политици. Написала сам у читуљи „злочинци и издајници“, па су ме из огласног одјељења молили да то промијеним, иако сам из свог џепа платила 10.000 динара. Молила ме њихова шефовица, јер, казала ми је, Њемачка држи Политику, па ће изгубити посао. Написала сам онда умјесто оног злочинци и издајници – бједници и јадници.“