Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон.

Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.

Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.

Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст, који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу.

Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ.

Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.

Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље.

Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи.

Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.