Мало је дана у српском народу који су у историји оставили толики траг. Поред Видовдана, то је вјероватно још само 15. фебруар – Сретење.

Сретење

Ово је од 2001. државни празник у Србији, а тај датум од 2007. године слави и Војска Србије. Ипак, осим што се већина радује нерадном дану, мало људи заправо зна шта се тог дана обиљежава.

Дио забуне лежи у томе што се много тога значајног за изглед данашње Србије догодило управо на Сретење.

Давне 1804. године на Сретење Срби су започели мукотрпни пут ка слободи и изградњи модерне државе. Послије масовне сјече кнезова, Срби су се окупили у Орашцу, за вођу је изабран Kарађорђе Петровић и почео је Први српски устанак.

Тако је, током година које су услиједиле Срби, један мали народ изронио ниоткуда на свјетској позорници, муњевито и буквално ни из чега поново створили своју државу.

Ипак, ово није био једини пут да се Сретење показало као судбоносно за Србе.

Опасно „француско сјеме на Балкану“.

Тридесетједну годину касније, кнежевина Србија која је формално још увијек била у саставу Османског царства, добила је устав на коме би јој позавидјели и много „демократскији” народи.

На Сретење 1835. године отац српског новинарства Димитрије Давидовић, обзнанио је правни акт који је запањио Европу, а у Истанбулу, Бечу и Москви подигао узбуну већу него било која буна – Сретењски устав.

Димитрију Давидовићу су као узор за писање послужили најлибералнији устави тог времена, они који су већ били на снази у Белгији и Француској. Био је то нјевероватно напредан законски акт који би, уз неке измене, могао да се примјењује и у било којој данашњој држави.

Сретењским уставом Србија је постала права земља послије Белгије и Француске која је укинула феудализам! Увео је право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, а одреднице које су забрањивале ропство биле су претеча онога што данас зовемо основним људским правима.

Па ипак, у оно вријеме, Сретењски устав је сматран веома „опасним”, наводи портал Дневно.

Сретењски устав је био јако модеран – промовисао је српски као службени језик, декларисао неприкосновеност личности, равноправност грађана без обзира на вјеру и националност…Србија би са таквим уставом постала веома либерална земља, а читава историја од тог тренутка могла би бити доста другачија… Неки историчари истичу да бисмо можда данас имали друштво сличније француском или белгијском. Али Сретењски устав није био дугог вијека. Његово укидање од Србије су тражиле три иначе зараћене империје и љути непријатељи. Од кнеза Милоша Обреновића Русија, Турска и Аустроугарска су једногласно захтјевале да Устав буде укинут.

Данас често користимо формулацију да свјетске силе нису хтјеле „француско сјеме на Балкану”. Са друге стране кнез Милош, који уопште није желио устав који би му ограничио власт, једва је дочекао да укине устав Димитрија Давидовића који је и иначе морао да дозволи само због притиска јавности и устав је суспендован након само 55 дана од доношења.

Димитрије Давидовић, творац првог модерног устава Србије, након овога је пао у немилост, истјеран је из службе и до краја живота живио је у сиромаштву. Ипак, његов – Сретењски устав, све до данас остао је симбол српске борбе за слободу и државности која ће тек доћи.