НОВОСТИ

СРБИ ГА ВЕЛИЧАЈУ У НЕБЕСА, А НИКАД ГА НИСУ ПРОГЛАСИЛИ ЗА СВЕЦА! Говоре о ЧЕТИРИ ГРИJЕХА, а један је намјера да СРБИ ПОСТАНУ КАТОЛИЦИ!

09/03/2022

Тог 20. децембра 1355. године изненада је умро Душан Немањић, син краља Стефана Дечанског, цар од 1346. године и највећи српски владар свих времена. Осим што су постављени темељи државности, што је донијет закон и поштовано право и правда, за вријеме његове владавине Србија се простирала на огромној територији на којој се данас налази неколико држава. Ипак, црква цара Душана никада није прогласила за свеца. Зашто?!

 

Душан Силни

 

Како то већина људи не зна, цар Душан није једини Немањић који није проглашен светим. Прије њега, иста судбина задесила је и краља Радослава (1228-1234) и краља Стефана Уроша И (1243-1276). Ипак, цар Душан је најпознатији, а свакако најзначајнији владар српске средњовјековне државе ког је канонизација заобишла, а историчари обично наводе бар четири главна разлога за то.

Прича о „оцеубиству“

Цар Душан Силни како га данас зовемо, био је све оно што је српска властела чекала вијековима – способан, храбар и одлучан.

Дао им је прилику да освајају, шире се и доносе ратни плен. Зато и не чуди што је највећи број српског племства, незадовољан попустљивом политиком према Бугарској и Византији, у сукобу Душана и његовог оца, тадашњег краља Стефана Дечанског, стао на страну младог краљевића.

Најраније у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба Душана и Стефана Дечанског. Из овог сукоба, син је изашао као побједник и оца је заточио у тврђави у Звечану.

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. Иако је званично умро природном смрћу постоје извори који тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се његов отац погуби.

Ако се ово заиста догодило, онда је извјесно да то не би могло да прође без знања цркве која у том случају убицу никако не би могла да прогласи за свеца.

Жена на Светој Гори

Ријеч је о најмање увјерљивом разлогу – чињеници да је бјежећи од куге, цар Душан на Свету гору довео своју супругу Јелену. Било је то у зиму 1347/1348. и на тај начин Душан је своје најближе спасао „црне смрти“ затворивши их у најбезбједнији могући карантин – острво, али је уједно представљало и скандалозно кршење озбиљних црквених норми по којима женска нога не смије да крочи на Свету Гору.

Ако ћемо искрено и ако је вјеровати нашим старим записима, то се заправо и није догодило јер су Јелену све вријеме боравка тамо носили у носиљци, али свеједно представља, по мишљењу неких, неопростив преступ због којег Душан није канонизован.

Хтио да прими католичанство

Цар Душан био је један од првих владара Европе који су увидјели опасност од турске најезде. Покушавао је да на то упозори остале оновремене владаре и окупи заједничку војску која би се супротставила освајачима, али за тако нешто на Истоку није било нарочито слуха. Зато се Душан окренуо Западу и, прије свега, Ватикану.

Водили су се преговори са папом Иноћентијем VI, а како би осигирао мир са угарским краљем Лајошем првим Великим и добио помоћ у рату против Турака, цар Душан је изгледа био спреман да своју породицу, као и цијели народ преведе у католичанство.

На крају, преговори су пропали, и Немањићи и Срби су остали православци, па је све остало само на нивоу приче што свакако није довољан разлог да неко не буде канонизован.

Пркосио црквеном поретку

Четврти разлог је, по мишљењу највећег броја историчара, заправо оно што је пресудило да Душан Силни не постане и Душан Свети.

За вријеме највећег територијалног освајања, држава цара Душана простирала се на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грцке, Албаније, деловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живјели Срби, Бугари, Грци… Зато и не чуди жеља овог Немањића да се прогласи за цара.

Проблем? Титулу цара могла је да му да једино независна црква тј. она подигнута на ниво патријаршије. Све од времена Светог Саве српска православна црква била је архиепископија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Душан, практичан какав је био, једноставно је заобишао овај проблем и српску цркву прогласио патријаршијом, а српског архиепископа Јоаникија – патријархом који је онда могао да да царску круну, наводи Историјски забавник.

Цариград је реаговао бацивши 1350. године анатему на СПЦ која је на четврт вијека прекинула односе двије сестринске вјерске заједнице.

Иронично, али и симболично, измирење се догодило приликом обиљежавања 25 година од смрти цара Душана 1375. године. Тада је уприличена свечана церемонија у манастиру Светих архангела код Призрена, а службу су држали заједно српски свештеници и изасланици васељенског патријарха.

Цркве су се, осим службе, тада удружиле и у још једном питању – осуди цара Душана и његове „гордости“. И српски и васељенски патријарх сложили су се да су управо Душанове претензије довеле до раскола међу сестринским црквама и, једноставно речено, да је он крив за све!

Наравно, српска црква се није одрекла статуса патријаршије и остала је независна, али се иронично, није либила да цара Душана осуди због чињенице да ју је на тај ниво уздигао. И ето једног разлога да највећег српског средњовјековног владара не уврсти у „Именик Срба светитеља“.

Круна се чува на Цетињу.

Почива у Цркви Светог Марка

Стефан Урош четврти Душан Немањић, познатији као Душан Силни, рођен је око 1308. или у марту 1312. Био је претпосљедњи српски краљ из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије други. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од двије година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Године 1349. објавио је веома важан документ, који се зове „Душанов законик“, а писан је на српскословенском језику. Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру у Црној Гори. Цар Душан је саградио манастир Светих архангела код Призрена, гдје је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тијело пренијето у Цркву Светог Марка у Београду.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести