Док су средњовјековни турнири у земљама као што су Енглеска или Француска ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни дио пјесама и митова, код нас се о њима скоро ништа не зна. Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови!

СРБИ КОЈИ СУ ХАРАЛИ ЕВРОПОМ

Ту се скупи свако ко за себе мисли да нешто вриједи, а чак и они који немају бог зна шта похитају како не би пропустили догађај. Заиста, и велможе и кметови никада нису пропуштали да виде добру битку, а турнири су били најбоље мјесто за то. Обично би се нашла и нека дама за чију част се требало борити па је прави „средњовјековни спектакл” био загарантован!

Само, радња ове приче није смјештена, како би се то можда могло очекивати, у Енглеску или Француску. Овај турнир одигравао се у Србији!

О свакодневном животу у средњем вијеку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни дио пјесама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

– Заточници су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су жељели само да докажу да су најбољи – прича Александар Тешић, књижевник и један од првих који су проговорили о овом дијелу српске традиције.

Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 вијекова!

Најкраће, заточници су били српски самураји! Не само да су дијелили исти историјски период већ их је било широм свијета. У Њемачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион“), у Француској Шевалије Блан – бијели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се последња књига управо зове „Витез заточник“.

Проблем лежи у томе, наглашава саговорник, што се српски средњовјековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним пјесмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. вијека Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око двије стране он је описао ове необичне српске ратнике, наводи портал „дневно“.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да побједе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.

Када се српска држава распала крајем 15. вијека падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Гдје год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.