Мађари већ вијековима представљају своју земљу као колијевку хусара, елитних јединица лаке коњице из ратова против Турака, што није ништа друго до кићење српским перјем. Многобројни научни радови потврђују да је сама реч „хусар“ српског пориjекла, и да су први хусарски одреди формирани у Србији. Уз то, Срби су кумовали настанку и угарских, и пољских, и руских хусара.

СРБИ СУ ИМАЛИ НАЈЈАЧУ ЈЕДИНИЦУ ЕВРОПЕ!

Прича о овим војницима препознатљивим по доламама, бритким сабљама и маркантној појави, почиње крајем 14. вијека са српским одметницима, неком врстом хајдука. Наиме, први хусари били су чланови овдашње ниже властеле и отпуштени телохранитељи племића, који су са доласком Турака изгубили све осим коња и сабље, разни најамници и скитнице. Те нерегуларне јединице издржавале су се пљачкањем територије под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе, тако да и најстарији угарски документи хусаре описују као разбојнике. Према линигвистима, ова ријеч ушла је у угарски говор из српског језика. Њен коријен, српско-хрватско „хуса“, значи разбојништво, пљачку, што упућује на то да је хусар био помијешан са латинским корсар (цорсариус), односно пират, одакле се развило јужнословенско гусар.

Међутим, већ према документу из 1403., хусарски капетан је постао чин у коњици којој је припадало племство.

То је вријеме када су Турци освојили велики дио Србије и угрозили јужну Угарску. Отомански метод борбе био је изненађујући. Умјесто да групишу све снаге на бојном пољу, користили су мале, покретљиве групе коњаника који су муњевито нападали небрањена упоришта и по потреби се брзо повлачили. Да би им се супротставили, Угари су за одбрану својих граничних утврђења ангажовали лако наоружане српске коњанике, јер су ови већ преузели тај начин борбе од Турака. Тако су хусари, са добијањем статуса у војсци, легализовали своју егзистенцију, а Угари добили добре, јефтине ратнике, често спремне да се боре само за оно што опљачкају.

Први хусарски испит снаге била је Зимска кампања или Велика војна, која је започела 1443. под вођством Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка). Војска од 35.000 људи пошла је тада из Београда и освојила Kрушевац, Ниш и Софију, при чему је претходница, састављена искључиво од коњице, сасјекла на комаде турске снаге које су се прикупљале.

Српски плаћеници били су најбројнији и у првим пољским хусарским јединицама, и одиграли су кључну улогу у бици код Орше (1514), гдје је пољска војска побиједила Московите (Руси из Московске Русије). Хусари су тамо развукли центар московитске армије, а потом симулирали повлачење. Kада је у потјеру јурнула цијела московитска коњица, изгубили су се са страна, док је гониоце дочекала јака артиљеријска ватра. Том приликом погинуло је 30.000, а заробљено 3.000 Московита, заједно са заповедником Иваном Чељадином и логором са 300 топова.

У Угарској, Пољској, касније Русији, увијек су Срби доносили концепт хусара, да би га домаћини брзо усвојили и прихватили као свој, пошто се број Срба у њиховим редовима временом смањивао. Други народи су их врло цијенили као ратнике. И у отоманској војсци, елитни вид коњице чинили су Срби, звани делије (од турског делил – водич). Они се помињу и у нашим народним пјесмама. Делије је био глас да се никада нису повукли са бојног поља, чак и када су били упадљиво малобројни. Због те ратничке вјештине, Срби су, у вријеме Војне крајине, били граничари са обје стране границе, и код муслимана и код хришћана. Умјесто да буду у кметском положају, попут многих других народа, прихватали су и да ратују за друге због загарантованих права и слобода.

Kада је почетком 18. вијека дошло до укидања Војне крајине, Срби су, на позив руског цара Петра Великог, кренули у Русију да се тамо боре против Татара. Они ће 1724. формирати први регуларни хусарски пук у овој земљи, под називом „српски хусарски одред“. У наредном вијеку, није било рата који је Русија водила, а да Срби нису у њему учествовали, испољавајући велику храброст у борбама. Тако је током Седмогодишњег рата (1756 – 1763), Петар Текелија, потомак Јована Текелије, са својим хусарским пуком заузео и берлинско предрађе Шпандау, заробивши 1.000 Пруса, 15 виших официра и два топа. Годину дана касније, код Kолберга, са 700 хусара јуришао је на 2.000 Пруса. Срби су и тада тријумфовали и заробили 60 пјешака, једног официра и 10.000 граната.

Официри српских хусара су се посебно истакли у борбама током Наполеонове инвазије, што је један од најбурнијих периода руске историје, а њихова храброст и пожртвовање, били су главни разлози што су многи руски добровољаци 1876. похрлили да помогну Kнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. А колико су Руси цијенили српску ратничку вјештину види се и по томе што су први и посљедњи командант чувеног Лајб Гвардејског хусарског пука, формираног 1775. на захтjев царице Екатарине ИИ, као њена елитна гарда, били Срби – први мајор Штерић, а посљедњи генерал мајор Георгиј Иванов Штерић. У вријеме владавине Александра трећег, као млад официр, у том пуку служио је и принц Ђорђе Kарађорђевић.