Криза у Украјини тема је која интересује цијели свијет. Све очи упрте су у потезе Русије, НАТО пакта, међународне заједнице, Украјине и свих осталих битних политичких фактора у свијету.

Два Јована повела су Србе у сеобе

Међутим, оно што је за нас мање познато је и то да је на спорној територији данашње Украјине, области која је у 18. вијеку, за вријеме српских сеоба припадала Русији.

„Бескрајан, плави круг. У њему, звијезда. Негдје мора бити лакшег живота, ведрине догађаја, што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пјенушави слапови. Одселити се треба зато, отићи некуда, смирити се негдје, на нечем чистом, бистром, глатком као што је површина дубоких, горских језера. Живјети по својој вољи, без ове страшне збрке, идући за својим животом, за који се бјеше родио. Идући нечем ванредном, што је, као и небо, осјећао да све покрива“, записаће у свом грандиозном дјелу „Сеобе“, Милош Црњански, говорећи о јунаку Вуку Исаковичу и судбини његове породице током сеобе из периода 18. вијека.

Међу Србима познате су двије велике сеобе народа које су се десиле, међутим, мање познате су сеобе српског народа на подручје тадашње Русије, а данашње територије Украјине из 18. вијека.

О томе пише и Љубивоје Церовић: „Одлуку српских граничара подстицали су емисари царице Јелисавете Петровне. Они су били припадници Српског хусарског пука, основаног 1727. године, које је Руски двор слао у Поморишје и Потисје, односно у Српску земљу, како су називана ова подручја. Велики утицај на то да се опредјеле на сеобу вршили су и официри из угледних поморишких и потиских породица, међу којима је највећи ауторитет уживао Јован Хорват“.

Јован Хорват био је Србин, руски генерал, који је био заслужан за масовно ресељење Срба према Азовском и Црном мору. Преци Јована Хорвата били су Срби, родом из македонских области, који су се преселили, најприје у Аустроугарско царство, а потом и у Русију. Бјежећи пред налетима Турака, али и поред тешких времена по Србе, Хорват је организовао пресељења. Срби су штитили границе руске имерије, а заузврат су од руске царице добили земљу и оснивали своје градове, чија је имена бирала управо руска царица.

Историја биљежи и податак да је било потребно, да би се населили, да нови становници буду православне вјере.

Такође, Хорвату је 11. јануара 1752. године издата грамата којом он постаје руски генерал и може да почне стварање Нове Србије. Он је постао командант Новосербског војног корпуса у чији састав су ушли нови пукови, са штабом у Новомиргородском шанцу. До 1756. године постојала су само четири хусарска пука: два српска, грузијски и молдавски. А усред седмогодишњег рата устројена су још четири, као и „слободни пук“, који су били састављени од много Срба. Стога не чуди податак да је у Украјни остало много српских топонима.

Срби су у тадашњој Русији, а данашњој Украјини имали још једну државу – Славеносербију.

Још један Јован био је задужен за пресељење Срба из Аустрије у Русију. Био је то Јован Шевић. Историјски подаци га често ословљавају и са Иван Шевић, због приближности руском језику, подсјећа Курир.

Јован Шевић био је противник Јована Хорвата. Оно што је Хорвату сметало, како наводе историчари, сметало је што су са Шевићем дошли и други народи, попут Бугара, Влаха, Грка и других. Хорватова војска била је етнички више српска. Сукоб између њих двојице је ексалирао те су постојале двије области.

Такође, територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњечке области.