Познато је да већина Срба и свјетска јавност не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог свјетског рата „нестало“ више од 6.400 Срба, док је званична државна комисија послије рата избројала 2.262 убијене српске жртве. За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. У Титовој СФР Југославији је у име „вишег циља“ постојало прећутно гурање под тепих, свих чињеница о овим дешавањима, што је равно почињеном злочину.

Једна од масовних гробница Срба у Босни откривених послије Другог свјетског рата.

Један од историчара новије генерације Немања Девић је о страдању Срба сребреничког краја у 20. вијеку, својевремено рекао, да је према подацима послијератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог свјетског рата претрпјели велика страдања.

Тадашња југословенска Земаљска комисија, која је дјеловала послије Другог свјетског рата, утврдила да су усташе у Сребреници убиле 2.262 српске жртве, од којих су 1.186 биле дјеца, жене и старци, а да је 1.118 жртава убијено ножем, сјекиром и тупим предметом, што би свугдје у цивилизованом свијету морало бити квалификовано као геноцид.

Свједоци су говорили да је у магацину локалне задруге постојало „буре крви“ са 150 литара прикупљене крви од Срба које су усташе клале над тим буретом, а које је било припремано као поклон Павелићу. Усташе су упадале Србима у куће, пресретали их на улици, заробљавали и убијали, углавном ножевима, сјекирама, тупим предметима, као и да су прво побијени српски прваци, свештеници, учитељи.

Више о злочинима, на подручју Сребренице у Другом свјетском рату, може се прочитати у књизи „Хроника нашег гробља“ аутора Миливоја Иванишевића из Београда. Свједок, тих данас заборављених догађаја Србислав Блажић јереј о овом геноциду каже сљедеће према извору: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избеглице и пресељенике, комесар Тома Миленковић, при влади Милана Недића 1941-1945.

„До избјеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намјесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80 одсто српско-православно, а 20 одсто муслиманско. Католика уопште није било.

Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божија по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињаци. У затвору смо провели скоро мјесец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смио никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.

Хрватске и усташке патроле вршиле су претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтјели. Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протјерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребјегао сам у Србију.

По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, сједишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало.

У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу мјесецу прошле године посјетио то свето мјесто на сто и више метара осјећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.

На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намјесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намјесништва власеничко-сребреничког.

И интелектуалне и физичке убице били су Муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсјечене, а кожа са леђа згуљена.

Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протјерани за Чапраг. Успут су им одузели све покретне вриједности и готовину, а непокретне вриједности стављене су на расположење хрватској држави.

Убиства у масама, која су предстојала у најскорије вријеме, спријечена су устанком.

О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, вјерски поглавари и интелектуалци“.

Злочини над Србима у посљедњем рату 90-их година у Сребреници дешавали у истим селима као и у Другом свјетском рату – Кравице, Факовићи, Скелани, Залазје, које су вршили Јуре Францетића „Црна легија“ и муслиманска милиција. То је значајна чињеница која много говори о ономе што ће се десити на истом подручју у посљедњем рату.

Највећи покољи у Сребреници у Другом свјетском рату десили су се у јуну 1943. године, када је у једном дану убијено 98 српских цивила, а у селу Залазје је усмрћено 105 цивила. Ове је злочине предводио усташки натпоручник Фрањо Курелац. Ни он нити његове усташе нису биле осуђење пред комунистичким судом у Сарајеву који је донио пресуду да „нема доказа и да се ствар предаје забораву“, баш као и што Насер Орић није осуђен за злочине над Србима у Сребреници у посљедњем рату.