Познато је да већина Срба и свјетска јавност не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог свjетског рата „нестало“ више од 6.400 Срба, док је званична државна комисија послије рата избројала 2.262 убијене српске жртве.

ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. У Титовој СФР Југославији је у име „вишег циља“ постојало прећутно гурање под тепих, свих чињеница о овим дешавањима, што је равно почињеном злочину.

Један од историчара новије генерације Немања Девић је о страдању Срба сребреничког краја у 20. вијеку, својевремено рекао, да је према подацима послератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог свјетског рата претрпели велика страдања.

Тадашња југословенска Земаљска комисија, која је дјеловала послије Другог свјетског рата, утврдила да су усташе у Сребреници убиле 2.262 српске жртве, од којих су 1.186 биле дјеца, жене и старци, а да је 1.118 жртава убијено ножем, сјекиром и тупим предметом, што би свугдје у цивилизованом свијету морало бити квалификовано као геноцид.

Свједоци су говорили да је у магацину локалне задруге постојало „буре крви“ са 150 литара прикупљене крви од Срба које су усташе клале над тим буретом, а које је било припремано као поклон Павелићу. Усташе су упадале Србима у куће, пресретали их на улици, заробљавали и убијали, углавном ножевима, сјекирама, тупим предметима, као и да су прво побијени српски прваци, свештеници, учитељи.

Више о злочинима, на подручју Сребренице у Другом свјетском рату, може се прочитати у књизи „Хроника нашег гробља“ аутора Миливоја Иванишевића из Београда. Свједок, тих данас заборављених догађаја, Србислав Блажић јереј о овом геноциду каже сљедеће према извору: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избјеглице и пресељенике, комесар Тома Миленковић, при влади Милана Недића 1941-1945.

„До избјеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намјесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80 одсто српско-православно, а 20 одсто муслиманско. Католика уопште није било.

Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божија по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињаци. У затвору смо провели скоро мјесец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смио никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.

Хрватске и усташке патроле вршиле су претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтјели. Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протјерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребјегао сам у Србију.

По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, сједишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало.

У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу мјесецу прошле године посјетио то свето мјесто на сто и више метара осећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.

На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намјесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намесништва власеничко-сребреничког.

И интелектуалне и физичке убице били су Муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа са леђа згуљена.

Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протјерани за Чапраг. Успут су им одузели све покретне вриједности и готовину, а непокретне вриједности стављене су на расположење хрватској држави.

Убиства у масама, која су предстојала у најскорије вријеме, спријечена су устанком.

О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, вјерски поглавари и интелектуалци“.

Злочини над Србима у посљедњем рату 90-их година у Сребреници дешавали у истим селима као и у Другом свјетском рату – Кравице, Факовићи, Скелани, Залазје, које су вршили Јуре Францетића „Црна легија“ и муслиманска милиција. То је значајна чињеница која много говори о ономе што ће се десити на истом подручју у посљедњем рату.

Највећи покољи у Сребреници у Другом свјетском рату десили у јуну 1943. године, када је у једном дану убијено 98 српских цивила, а у селу Залазје је убијено 105 цивила. Ове је злочине предводио усташки натпоручник Фрањо Курелац. Ни он нити његове усташе нису биле осуђење пред комунистичким судом у Сарајеву који је донио пресуду да „нема доказа и да се ствар предаје забораву“, баш као и што Насер Орић није осуђен за злочине над Србима у Сребреници у посљедњем рату.

У посљедње време има покушаја у јавности БиХ да се подцрта помиритељска и спаситељска „шиндлеровска“ улога појединих припадника из редова муслиманског свештенства у спасавању живота Срба из Сребренице и околине у току Другог свјетског рата. Иако је таквих покушаја било, посебно је познат свијетли примјер имама Шефкета ефенди Курта из Тузле, треба рећи да они покушаји спашавања комшија од стране имама Алије Кламчевића из Сребренице,, нису имали утицаја на геноцид који је над српским народом изведен у овом крају.