У јесен 1914. Аустроугарска пред побједом над Србијом, повијају се измучене снаге наше Краљевине, на коју је непријатељ нагрнуо из правца Босне. Церска побједа је већ заборављена, на Дрини се у међувремену искрварило, на Мачковом камену изгинуло, муниције све мање, а одјећа постала рите.

За то вријеме, оскудне снаге чувају, за сваки случај, предио источно од Београда, да се случајно не деси неки покушај „иза леђа“, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи од 38 до 45 година. Они немају, као ударна снага српске војске (први позив: 21 – 31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака. Немају ни опрему. Ни униформу.

У својој обичној одећи, коју и иначе носе (ми то сад зовемо ношња), пошли од својих кућа. Неки од њих су већ и деде, јер се у то доба рано ступало у брак. Имају старе Берданке, пушке у које сваки пут када опале, морају да убаце нов метак, репетирају, па изнова. Брзометке, са пет метака, биле су резервисане за први, и скоро цијели други позив. Непријатељ је искључиво користио такве.

Није било много тих трепозиваца који су бринули о томе да окупатор случајно не крене преко Дунава на Смедерево. А баш на Митровдан, 27. октобра по старом, односно 9. новембра по новом календару, то се десило. У три сата ноћу, везаним чамцима Аустроугари су неприметно прешли велику ријеку и ударили на положаје трећепозиваца. Баш ту, код самог Смедерева.

Било их је трипут више. Имали су боље наоружање. Брзометка до брзометке. Имали су више топова, авионе за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. И, имали су фактор изненађења – јер је цијела Србија бринула шта се дешава тамо, негдје код Колубаре…

Тај напад није био тек онако, реда ради, „рат је, па да пробамо“. Био је то покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код Смедерева, ту доведу још јаче снаге, па да даљим пробојем, с леђа, ударе на главнину српске војске која је, онако изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине.

Трећепозивци су, ту код Смедерева, на Митровдан, падали, борили се, нападали и одступали. У борбама прса у прса користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи, на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала.

Када је освајач дошао до једног шанца, Карађорђевог шанца како је био називан, упућен је позив за помоћ. Само, ко да дође у помоћ, када је скоро цјелокупна војска тамо негдје, десетинама километара даље, окренута непријатељу који навире преко Дрине, незаустављиво? А и ко од других „граничара“ да дође, да остави своја мјеста незаштићена?

Позив је стигао у једно месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом једног лесковачког мајора, били момци из тек ослобођених крајева током 1912. и 1913. Били су из крајева тек ослобођених од Турака. Углавном су родом били из околине Прешева и из вардарске Македоније. Само, када је стигао позив за помоћ, тај батаљон од хиљаду људи није био на једном мјесту – половина (две чете) била је издвојена због вјежби, па је онај лесковачки мајор окупио двије преостале чете, око 500 младих војника и повео их у – ову причу.

Било је седам ујутру када су пошли. Нешто прије један сат поподне стигли су на мјесто битке. Трчали су 32 километра, без престанка. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, муницију, која је око килограм и 300 грама тешка ако се носи стотину метака, и пратећу опрему. Трчали су – да би помогли браћи. Када су стигли, стање је било ужасно. Око седам хиљада Аустоугара већ се пребацило на српску страну. Иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, и много километара иза ње. Али, тај Дунав, граница у оно вријеме, више није био граница која раздваја двије војске. Окупаторска је прешла, сада већ у броју двоструко већем од бранилаца, а стално су пристизале нове плаве униформе преко велике воде. Из минута у минут све више њих. Опремљенијих. Свјежијих.

Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског одсека, узалуд је тражио појачања, говорећи да су три аустроугарске батерије са по четири модерна топа ућуткала једну старинску батерију српских, те да сада неометано пребацују војнике и са два пароброда. Узалуд апели да се некако, нечим помогне, јер непријатељ има и митраљезе, а сада једини и топовску паљбу. Све што је стигло од помоћника начелника Штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је да се непријатељ, како се зна и уме, мора пребацити назад преко Дунава.

У разговору са оним тек пристиглим лесковачким мајором, чији су „вардарци“ претрчали 32 километра за пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројније српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади. Када и гдје је то могуће. Ако је уопште могуће.

Мајор, иако су му људи једва дисали после напора, износи приједлог. И, тај мали штаб, помало затечен, приједлог усваја.

Официр који је предводио „вардарце“ оде до својих, позове најгрлатије пјеваче да иступе напред и рече им да ће пјевати једну тада свима знану пјесму, али да промене претпосљедњи стих. Умјесто да пјевају „већ у души Србадије“, да се отпјева „у срцу Шумадије“, како би се охрабрили Шумадинци који су од ноћних сати одолијевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.

И, усред митраљеске ватре Аустроугара, поче пјесма. Не из грла, већ из срца:

„Где је српска Војводина?

Да л’ у Бачкој ил Банату,

Ил’ у Срему, старој слави?

Нит’ у Срему, нит’ Банату,

Већ у срцу Шумадије,

Ево главе, не дам Војводине!“.

Аустријанци заћуташе. Престали и да пуцају и да причају и да командују. Лесковачки мајор, који је са војницима пјевао гледајући ка плавим униформама, окрену се тада ка младићима које је прије пет сати повео са 32 километра удаљеног мјеста и рече им громким гласом:

„Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима, који су нас ослободили од Турака послије петовековног ропства! Хоћемо ли?“

„Хоћемо!“, загрмеше као један.

„Е онда…“, окрену се лесковачки мајор, па потрча: „Јуриш! Ураааа!“.

За њим су потрчали и остали младићи, „Вардарци“.

За њима и трећепозивци.

Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће „Урааааааа!!!“

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Клинаца и стараца са професионалцима. Дјеце и дједа са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке.

И, уз стотину погинулих, Срби су око двије хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протјерали, а око хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи по стотину окупаторских војника. Као подсјетник, и више од стотину година касније, шта се деси када се сила судари са љубављу. А ова љубав је спријечила удар с леђа и омогућила да се, на другој страни отаџбине, изведе чувени маневар којим је Колубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје.

Када се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, онај официр се вратио код претпостављених у импровизованом штабу, оних који су и упутили позив у помоћ, па упутио њима – извињење: „Опростите. Рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Избили смо на Дунав за 17 минута“, подсјећа портал возденипук.

Тако то, ваљда и иде када се не трчи, него када се лети у слободу.

(Лесковачки мајор о коме је ријеч звао се Јован Наумовић. Претходне двије године је водио један други батаљон, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ – Гводеног пука).