Михаило Катанић је заборављен зато што је био херој неславног Српско-бугарског рата, који нам је добар само за игнорисање. Њега је краљ Милан повео због уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, у њему је српска војска поражена и понижена, али је српска држава, супротно жељама Русије, прошла без територијалних губитака залагањем Аустрије.

Михаило Катанић, од оца Јоце и мајке Обреније, рођен је 20. априла 1840. по новом календару, у једном селу рудничког краја по имену Бечањ. Бечањ се налази источно од Чачка; а одмах источно од Бечња је село Бресница, у којем је похађао основну школу. Послије ње је у Београду завршио три разреда гимназије.

Потом је 1. октобра 1858. ступио у војску. Већ идуће године је постао каплар, двије године касније поднаредник, потом 1862. наредник, па двије године доцније потпоручник. На наредно унапређење, у чин поручника, чекао је чак девет година, да би 22. октобра 1876. због ратних заслуга био произведен у капетана 2. класе.

Наиме, концем јуна почели су Српско-турски ратови 1876—1878. (називани и Српски ратови за независност). У њима се Катанић тукао на Глоговичком и Прћиловичком вису, под топоском паљбом два мјесеца држао мостобран код Алексинца, учествовао у биткама на Горици, Грдилици, Копашници и Врањи. Одликован је Таковским крстом четвртог и петог реда, Златном колајном за храброст, Крстом св. Станислава трећег реда.

Исход је био Берлински конгрес јуна—јула 1878. Наша територија је проширена ка Нишу, Пироту и Врању, добили смо и формалну независност, али је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Такође, умало је избјегнута руска Велика Бугарска; умјесто ње, створене су Кнежевина Бугарска (аутономни ентитет Османске царевине) и Источна Румелија (аутономни вилајет непосредно под султаном).

Источна Румелија, која је покривала практично јужну половину данашње Бугарске, имала је апсолутну бугарску већину, па су Бугари своје главно национално питање ријешили већ 1885. када су превратом успјели да уједине ова два ентитета, иако је то формално-правно признато тек проглашењем бугарске независности 1908.

Ако је ово било на нечију штету, било је на штету Турске, која није реаговала. Али је краљ Милан у томе видио катастрофу за Србију, потез који ремети равнотежу снага на Балкану, стављајући Бугарску у много јачи положај; то није било без резона, али треба истаћи да је било и неправедно према Бугарима — зашто би они били спутавани зато што ми немамо простор за ширење?

Уосталом, и ток рата који је Милан повео против Бугарске — након што су Бугари одбили да уопште узму у разматрање његов захтјев за поништењем те одлуке — у којем се испољила сва немотивисаност српске војске а висока мотивисаност бугарске (која је притом била и боље наоружана), показује да је и српски народ дубоко у себи осећао да се ради о рату неправедном и у основи погрешном, наводи Телеграф.

Српска војска јесте била немотивисана, али војска је војска, официри су професионалци, и нису баш сви били немотивисани. Капетан Михаило Катанић — командант 2. батаљона 11. пешадијског активног пука, највећи херој тог сукоба и с наше и с њихове стране, који је своју јединицу предводио код Врапца, на Сливници, и потом на Нешковом вису — то свакако није био.

Сливница је била највећа и одлучујућа битка тог рата. У њој су нас Бугари до ногу потукли и натјерали на повлачење, истовремено надирући незадрживо ка Пироту, који ће пасти 26—27. новембра (од марша на Ниш Бугари су одустали тек након што им је аустроугарско посланство у Софији отворено ставило до знања да ће у том случају интервенисати на страни Србије).

Бугари су 22. новембра заузели Нешков вис, пошто су на ново повлачење натерали једини пук који је наша команда на том мјесту оставила. Сем једног батаљона, Катанићевог батаљона, који се и даље тврдоглаво држао.

Батаљон је, међутим, почео да се осипа. Катанић, видјевши да ће застава јединице пасти у руке непријатеља, узео ју је и сам бранио, убивши неколико бугарских војника личним револвером. Када је рањен, био је довољно прибран да је преда у руке преосталом подофициру, који ју је спасио. Потом је дошло до борбе прса у прса, током које је заробљен, с две пушчане и три бајонетске ране.

Друга верзија каже да ју је бацио у провалију иза себе, гдје ју је покупио неки војник и однио на сигурно, а да је он пао опкољен Бугарима; неки српски извори наводе да су га бугарски војници тада почели злостављати, пуцајући му још једном у груди и убадајући га још четири пута бајонетима, светећи се за убијене саборце.

То није немогуће, и нашем просјечном бугарофобичном човјеку свакако неће бити тешко да у то повјерује, иако нема назнака да је та прича потекла од самог Катанића, који је био једини мјеродаван да каже шта се десило. Притом, треба имати у виду и да наше вријеме није измислило ни ратну пропаганду нити националистичку дехуманизацију непријатеља; посебно треба имати у виду да није на мјесту остао мртав.

Док је још био у заробљеништву, Михаило Катанић је произведен у пјешадијског мајора, а по повратку у отаџбину постао је командант окружне ваљевске војске. Међутим, нанесене ране нарушиле су му здравље, а можда нису биле ни у потпуности залијечене; можда је задобио ране какве у оно вријеме није било могуће извидати у потпуности.

Било како било, разболио се, почео да пљује крв, па је лијечења ради прешао у Београд, у који је стигао на Ђурђевдан 5. маја 1887. (разлика између јулијанског и грегоријанског календара тада је била 12 дана). Али већ 10. маја преминуо је у кући свог стрица, генерала Марка Катанића.