Република Српска и Србија су као образи на људској глави. Наличе једна на другу по много чему. Њихови народи се крсте са три прста, молећи се једном Господу Богу. Њихове заставе носе исте боје. У народу се вјерује да црвена боја на тробојци представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бијела представља мајчино млијеко које храни јаку српску дјецу. Њихове тежње су једнаке. Кроз историју ових земаља тежило се ка слободи, миру и јединству. Како је једна бројала жртве и падала под зулум освајача, тако је друга њену судбину настављала.

Србија и Српска

Кроз вјекове Републици Српској и Србији су отимали и помјерали границе. Говорили да земља на којој стољећима живе није њихова, да закони које поштују нису валидни, наметали им своје норме и одређивали им начине живљења. Покушавали су разни агресори на мукле и политички похлепне начине прекрајати све оно за што су се преци ове двије братске земље залагали и плаћали у крви. У ратовима, политичким обрачунима су погубили многе лидере, војсковође, капетане, кнезове, краљеве, али никада нису сломили дух и убили амбицију код српског народа.

“Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“, ријечи су Бећковићеве које одјекују данас можда више него икад.

Узимају народу оно што никоме нису узели. Њихова похлепа и незасићеност скраћују прошлост, прекрајају историју, отимају вјекове. Шта то има у српској земљи што они желе? Уколико отуђите земљу, извучете руду, однесете бедеме, преотмете српске јунаке и научнике, никада нећете отети српску душу. То је дио идентитета који се не отима, не усађује у људе и не признаје ваше законе и норме. Душа је нешто са чим дођете и са чим напустите овај свијет. Њена вриједност се не мјери на кантару политичке похлепе. Са њом се не тргује физички, списима и папирологијом којом правдате своје потезе, али она се показује жртвовањем за комад земље, за сваки њен камен, за свако дијете, мајку и сваког честитог човјека.

Србин је добар домаћин, зато се на његовом тлу многи странци осјећају као код куће и то гостопримство користе против њега. Срби пружају руку помирења онима који су започели рат. Срби мире зараћене стране због свог потомства и дуга према својим прецима, а не због добити и профита и у томе је њихова величина и јединственост. Овај скромни и пркосни народ никада није први започео рат како би се обогатио и окористио преко туђих леђа, затирући трагове нечијег постојања, али српски народ кроз своју историју носи тешко бреме у ком су му покушали отети идентитет и оставити га у прашини измишљене историје.

Све док живи амбиција српског народа и све док братска Република Српска и Србија ослањајући се једна на другу, корачају заједно, водећи свој народ, његов идентитет и постојање се неће довести у питање упркос тежњама страног фактора да га избришу.

Аутор: Марија Милановић