Предрасуда која и данас опстаје да је ЈНА током сукоба на простору бивше СФРЈ била неефикасна и да је са војничког аспекта доживјела дебакл баш и не стоји. Постоје примјери који говоре другачије, а један од таквих је „Операција Чапљина“, изведена 23. априла 1992., када је из опкољене касарне спасено 170 официра, подофицира и чланова њихових породица.

Операција Чапљина

„Курир“ открива једну од најтајније обављених операција током рата 1992. године и бесомучних напада на припаднике ЈНА и њихове породице, коју је обавила 63. падобранска бригада!

Опробани сценарио блокада једница ЈНА који је почео у Словенији и Хрватској у љето/јесен 1991. преселио се и на БиХ у прољеће 1992., када су се неки гарнизони нашли у окружењу хрватских и муслиманских паравојних формација. Међу њима била је и Чапљина, некадашњи ауто-наставни центар.

На касарну је вршен свакодневни притисак бројних паравојних снага, па је одлучено да се опкољени војници, подофицири, војници и чланови њихових породица извуку из окружења. Наређење за извршење задатка издао је тадашњи командант 13. Билећанског корпуса генерал Момчило Перишић, а хуманитарно-спасилачка акција повјерена је припадницима 63.падобранске бригаде.

Планирање операције започело је извиђањем рејона око касарне, када је на основу прикупљених информација закључено да ће акција бити далеко опаснија и тежа него што се предвиђало. Командант који је извео операцију за извођење акције окупио је 27 падобранаца, резервиста, који су имали велико борбено искуство. Једини услов за укључење у ову операцију за коју се вјеровало да ће бити и жртава била је „добровољност“.

Креатори операције захтјевали су за извршење задатка ангажовање девет транспортних хеликоптера Ми – 8 са по три члана посаде. Један ће бити командни у коме ће се налазити 12 падобранаца у улози службе за трагање и спасавање у случају да неки хеликоптер буде оборен. У осталих осам налазиће се по два падобранца, од којих ће један помагати у укрцавању, а други бити борбено обезбјеђење. Неки су се чудили зашто се тако мало падобранаца користи, док су планери говорили да им је потребан простор да се смјесте људи који се извлаче. План операције такође је предвиђао да авиони ЈРВ и ПВО бомбардују уочене циљеве и противничке ватрене положаје, а затим се спуштају падобранци са хеликоптерима, док артиљерија наставља ватру посредним гађањем. Због могућности поготка хеликоптера, процјењено је да летилица не смије да се задржи дуже од 10 минута, што је према процјени било довољно времена да се извуку опкољени из касарне.

Један детаљ могао је да доведе читаву операцију у опасност да буде проваљена, када је кључни пилот хеликоптера ухваћен док је обилазио свој стан у Мостару и послат у заробљеништво. Међутим на сву срећу операција није била проваљена.

Како је вријеме одмицало, ситуација се усложњавала, па је било потребно што хитније да се крене у акцију спасавања. Изненадни сигнал за почетак операције, дат је 23. април 1992. Артиљеријска припрема и удар по непријатељским положајима почела је у 16.45 и трајала је до 17 часова. У то вријеме са мостарског аеродрома полетило је девет хеликоптера Ми-8 са падобранцима, којима је било потребно 15 минута лета до Чапљине.

Хеликоптери су прво кружили изнад касране, прије отпочињања операције, а изнад њих летјели су два јуришника Ј -21 јастреб који су око 17 часова отворили ватру на положаје противника око касарне и неутралисали их. Тог тренутка опкољеним војницима је стигла порука да је кренула акција извлачења и да се спреме за евакуацију. Осам хеликоптера је почело да се спушта у касарну на три позиције паркинг, писта за постројавање и игралиште. У року од само 8 минута укрцано је скоро 170 војника и цивила за које се двонедјељна опсада завршавала и кренуо пут у слободу.

Док је трајало укрцавање војника и цивила у хеликоптера, са зграда које су окруживале касарну отворена је ватра на хеликоптере. Неколико хитаца је погодило кабину једног хеликоптера, али су пилоти пуком срећом остали неповријеђени. У другом случају пилот је кроз бочни прозор отоворио ватру.

Акција спасавање је трајала дуже од предвиђеног времена, а веза са командним хеликоптером је често прекидана, али се командант операције уздао у храброст својих војника и пилота. Када се и осми хеликоптер нашао у ваздуху операција је завршена. Послије посљедњег укрцавања хеликоптери су полетјели ка Мостару, Невесињу и Билећи.

Захваљујући вјештини пилота хеликоптера и храбрости падобранаца из Чапљине је спасено 170 војника, официра, подофицира и цивила. Шест хеликоптера је било избушено ватром из пешадијског наоружања, а један Ми -8 долетио је са једним мотором. Током извођења операције ниједан хеликоптер није био оборен, нити је иједан војник или падобранац био рањен, што је било равно чуду.

Због тајности саме операције команди касарне у Чапљини је јављено за почетак операције кад су летилице биле у ваздуху. Поједни војници који су били на истуреним позицијама нису имали информацију шта се дешава, па се претпоставља да је због тога око 20 војника остало у касарни и они су заробљени и касније размјењени. Када су се хрватске снаге прибрале од изенанђења успјеле су да оборе два јастреба преносним ПВО ракетама. Тада летилице нису имале уређаје за избацивање ИЦ мамаца. Један пилот је заробљен и касније размењен, а други успио да се спаси, тако што је три дана измицао потјери и вратио се у сопствене редове.

У операцији Чапљина постигнут је и један рекорд. Наиме у једном Ми-8 украцно је било 43 војника плус три члана посаде, и два падобранца, са чиме је оборена свака процјена могућности пријевоза тим типом летилице.

Ова операција дуго времена остала је скривена од јавности, а представља одлучност са којом су пилоти хеликоптера и падобранци кренули у кацију спасавања опкољених сабораца, што је најсвјетији примјер војничке части и традиције.