НОВОСТИ

СРПСКА ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА: Марија Рајковић – храбра жена коју су с разлогом звали „мушка Марија“

23/11/2022

Лесковчанка Марија Рајковић није мислила на своју безбједност када је разносила пошту до изгнаника прије него је бугарске власти одузму.

 

 

У оно доба када се савезници нису могли договорити да нам помогну што у људству, муницији и свему осталоме, Краљевина Србија је, крајем 1915., пропала.

У оном јужном дијелу наше на кратко покорене отаџбине, који су запосјели Бугари, није више било никаквих вијести о нашој војсци нити са Крфа, а још мање са сјевера Африке. Иако је Бугарска била увелико чланица Црвенога крста, потпуно свака српска војна пошта, која је ишла преко поменуте хуманитарне организације, била би јавно уништена, а несрећни примаоци морали су још да плате окупациону глобу. Они који нису имали новца да плате ту глобу, били би што батинама, кундацима и цокулама тучени скоро до смрти. Ово нису чинили само војници по наредби, већ и официри и подофицири…

Наши изгнаници су и поред свега овог имали једну једину наду да ће им писма ипак стићи до њихових огњишта захваљујући храброј Марији Рајковић (дев. Наумовић) из Лесковца. Она би пристиглу пошту добијала од Црвеног крста и то прије но што бугарске власти одузму ради спаљивања и кришом разносила као права поштарка, не бојећи се у сваком тренутку нити за себе, нити за своју породицу, а због чега доби надимак Мушка Марија. Ево нешто више података о овој нашој Јованки Орлеанки…

Иако је од онда протекао један вијек, прича о њој, као изузетној особи још увијек је у живом сјећању, али на жалост само код малог броја старијих Лесковчана. Марија Рајковић била је мајка петоро дјеце. Због краја одакле је била родом, довољно је знала бугарски и по нешто њемачки што јој је омогућило да се пробије кроз разне барикаде све до Крушевца и аустро-угарске окупационе области, гдје се тада вијорила застава Црвенога крста из Женеве.

– Дотле већ бјеше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам знала и умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму… Једаред сам ишла у Крушевац на три дана и отуд грдну пошту издонела… – сјећала се Марија Рајковић по свршетку Великога рата.

Ова стварно храбра жена била је стасита, витка и сасвим отресита, свирала је дудук (врста јерменске пастирске фруле), пуцала из пиштоља и имала око соколово, пушила на чибук… Дубоку црнину је носила до краја живота оплакујући сина кога су јој Бугари убили током окупације у једном од њихових злогласних логора.

Равно шест мјесеци није било ни гласа од наших преживјелих ратника прије него што је Марија успјела да донесе њихова прва писма у Лесковац. Разносила их је по кућама под окриљем ноћи, док је трајао полицијски час и најчешће, баш у глуво доба. Бугари су је више пута безуспјешно приводили, а свој племенити наум није ни у једном часу одбацила, јер је била несавладива, иако је веома добро знала шта се може десити њој и њеној породици.

Веома честа погубљења и звјерска мучења Угара и Бугара су згрозила цијело ондашњи савезнички свијет захваљујући Арчибалду Рајсу, али њу очигледно ништа од тога није је могло уопште поколебати… Поред свог наума и дрскости – уистину, одважне срећа чува! − имала је јатаке, који је нису само сакривали, када је то било неопходно, већ и помагали. Добар дио њених јатака били су чланови Лесковачког црквеног хора „Бранко” (основаног 1887). Но, на крају бугарске власти су је посљедњи пут ухапсиле и спровеле у казамат у Пироту, у коме је провела цијелих девет мјесеци. У родни Лесковац вратила се са српско-француским ослободиоцима 1918. године.

– Богме, видеше Бугари да сам постала за њи’ голема опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија (Св. Григорије Декаполит – 20. новембар – што претходи Ваведењу – по Јулијанском кал.), ето ти га један судија сас два војника, с бајонети на пушке, и одведоше ме… – приповедала је Марија, подсјећа Политика.

Као промућурна особа успјевала је да подмити и врбује неке бугарске војнике који су тајно почели сарађивати са њом, али и те везе су на крају пресахле…

Марија Рајковић је и по свршетку Великога рата наставила са својим племенитим радом, због чега су је њени Лесковчани цијенили и поштовали, али од отаџбине није стекла баш ништа. Умрла је 1938. године, без пензије или било каквог другог званичног друштвеног признања (орден, медаљу, захвалницу). С њеном смрћу Маријина јуначка дјела брзо су копнила, јер је ускоро почео још један Свјетски рат. Осим усмених прича о њој код старијих, једини прави траг о њеном стварно јуначком подвигу остао нам је прибиљежен у оновременом листу Лесковачки гласник. Жалосно је што један таква српска јунакиња ни данас у Лесковцу нема нити улице, трга, парка или основне школе са њеним именом, а камо ли ваљаног и достојног споменика.

Иначе, ова наша хероина из Великог рата, Марија Рајковић, била је рођена сестра армијског ђенерала Јована М. Наумовића (1879–1945) и адвоката, а каснијег судије Тодора Наумовића. Такође, она бјеше и рођака славног кошаркаша Трајка Рајковића (1937–1970) и академика Александра Младеновића (1930–2010)…

Коментари

0

Пошаљи коментар

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести