Велики војвода Новак звани Гребострек вјероватно је једини Србин који је доживио да му 1313. ромејски цар Андроник други Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у вријеме његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Ратујући са краљем Милутином Немањићем стекао је велики углед и славу.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена). Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске побједе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовјековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске побједе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успио да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, послије чега се компанија распала.

Дио најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, вјерујући да ће успјети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тијело од њихових напада, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф. Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспјешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Вијест о српској побједи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а свједочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану: …”6821. (1313) – те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена.

Судећи по средњовјековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар, наводе Новости.

Уз њих је сигурно ишла и пјешадија, која је и у средњем вијеку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вјештине хитрог испаљивања стријела. У средњем вијеку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застарјеле римске пјешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цијењен, али и сабљу јер су од источњака видјели да је много ефикаснија за сјечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро процијенили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.