Робертс Ситон Вотсон, британски политички активиста и историчар који је четири године уређивао недељник „Нова Европа“ је у Краљевском колеџу у Лондону 10. марта 1915. године одржао говор о српској војсци, карактеру и типичном српском сељаку.

Ово је његово виђење Срба…

„Данас је све шире прихваћено мишљење да је Србија тријумфално одбранила своју позицију у редовима савезника, и да је изузетно доприњела заједничком добру, у тој мјери да има право да буде пуноправно размотрена у поравнањима којима се рат завршава.

Шта онда значи српски успех за општу ствар? Прво, Срби су први задали ударац аустроугарској превласти и, удружено са Белгијом на другом крају Европе, пружили су живи доказ колико осећај привржености својој нацији може постићи, упркос свему.

Затим, Срби су задржали огромну војну силу која би иначе вјероватно скренула ка Западу или ка Галицијском фронту. Према мађарској званичној процјени, која, будући да је непријатељска, тешко да је погрешна, губици Аустро-Угарске пели су се до 148 000 (38. 438 убијених, 92.955 рањених и 12. 208 заробљеника).

Изнад свега, Србија је формирала бедем између Централних сила и Турске, и тиме представљала неумитну грешку у свим плановима који су ковани од Берлина до Багдада, од Беча и Будимпеште до Солуна.

О српској војсци је навео:”Код њих су војска и народ једно, на начин који је нама, на нашем острву, сасвим стран. Сенка страшног злочина почињеног прије дванаест година је угрозила репутацију војске, а оно што су странци потпуно превиђели је брзо распламсавање сасвим новог духа у њеним редовима, све док сјајне побједе над Турцима у балканским ратовима, и не мање инзванредне побједе над Бугарима, не пружише јасан доказ о томе. Шкот радо у Србину препознаје своју набуситу, ратну природу коју су његови преци усвојили и развили под моћном владавином Валса и Бруса. Прије двије године, имао сам прилике да посматрам изблиза српску војску, будући да сам провео два мјесеца путујући по српској Македонији у ноћи Балканског рата.

Тада сам упознао многе официре, често се забављао у мензи са њима, и посетио пуно њихових гарнизона и кампова. Нико ко је био свједок тако савршеног односа између официра и људства не може а да не буде одушевљен том чудовишном мешавином дисциплине и другарства.

Неки би можда помислили да је то природно у војсци у којој капетан често заповједа свом брату или рођаку, но има много других сличних војски гдје ово није случај. Свакако је српска војска задојена духом демократије у најбољем смислу те речи.

Као што је уобичајено да се трупама обраћа са ‘јунаци’, тако и официри своје људе дозивају за битку називајући их ‘браћом’.

А на крају дана, пријатно је било видјети официре како играју коло, познати национални плес Срба, и схватити да ова невјероватна фамилијарност ничим не угрожава строгу дисциплину која је тако битна у свакој војсци.

Пробајмо да резимирамо, у грубим потезима само, српски карактер. Србин је весео, срдачан, отворен, гостопримљив, веома пријатељски настројен према странцима, причљив, да не кажем брбљив; после дугог и сасвим непотребног разматрања шта треба урадити, он је спреман да хитро тај посао и обави. Лако га је подстаћи…

Српски сељак је велики џентлмен, у правом значењу ове често погрешно употребљаване ријечи. Изванредна су сведочанства сестара и доктора који су отишли у Србију, не знајући ништа о њој нити о њеним обичајима. Нису сви јединствени у похвалама образованог сталежа, али сви као један хвале сељака. Главни доктор велике болнице испуњене мешавином аустријских и српских заробљеника ми рече, док ме је спроводио кроз одељења: ‘Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!’, написао је Робертс Ситон Вотскон, британски политички активиста и историчар који је четири године уређивао недељник „Нова Европа“ је у Краљевском колеџу у Лондону 1”, наводи РТС.