Ово је најстаријем манастиру у СПЦ, који је прошле године требао да обележи 950 година свога постојања, али је прослава одложена због Ковид пандемије за ову годину. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

манастир Прохор Пчињски

Прослава јубилеја 950 година манастира Прохор Пчињски, као и обележавање 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина, одржаће се 13. јуна 2021. год, саопштено је из Епархије врањске.

Свету архијерејску литургију ће од 9 сати служити Његова Светост Патријарх српски Порфирије.

Покровитељ прославе је предсједник Србије Александар Вучић.

Ово је Божанствено мјесто за одмор душе и тијела, налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 км јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку, тачније 1070. године византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Обновио га је српски краљ Милутин.

Тај прекрасни духовни мир морате ослушнути и чути звуке разних врста птиц, то се не може дочарати ријечима већ само вашим присуством. Садашњи гроб Св. Прохора је део првобитног храма. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона капела у унутрашњости манастира. У источном дијелу где су смјештене мошти светитеља. У десном горњем углу налази се мали отвор из кога већ миленијум извире чудотворно миро.

Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији, а неки кажу и у свијету. У јесен 1915. године бугарска окупаторска војска опљачкала је манастир, а игумана Владимира Протића са двојицом сабраће, јеромонахом Арсенијем Николићем и свештеником Јованом Поповићем, одвела на планину Рујан. Код села Лукарце су их мучили, убили, исекли на комаде, полили гасом и живе запалили.

Непосредно послије ослобођења 1918. године манастир Светог Прохора је обновљен. Том приликом је на унутрашњој страни западног зида цркве насликан лик оца Владимира Протића – човека који је за собом оставио дубоки траг свог рада на добру манастира, Цркве и свога народа.

Манастир и монаштво страдало је и протjеривано масовно од стране турака и бугара, на страшне начине. Бугарски окупатори почетком Другог свjетског рата прогоне из Јужне Србије српски народ, на чија имања насељавају Бугаре, а умjесто српских епископа и свештеника постављају бугарске.

ПРИЈАТАН ЉЕТНИКОВАЦ, ОБАВЕЗНО СВРАТИТЕ

У манастиру се налази и предиван конак, и љетниковац, гдје ћете бити увек примљени са поштовањем и љубазношћу од људи који помажу манастиру и од стране монаштва. Бићете послужени кафом, соком, ратлуком и разним питама и колачима. Ништа се не наплаћује, нема цјеновника, ко жели може да остави прилог.

ЗАНИМЉИВОСТИ

У долини манастир Прохор Пчињски налази се планина Козјак, ту је некада била четничка база у току српске четничке акције у Старој Србији почетком 20. вијека у борби против турака. Ту је било тешко за све окупаторе, наше комите и четници су знали свако дрво, жбун и грм.

,,Средином априла 1905. године турске потјере су крстариле планином Козјак трагајући за четом српских комита. То је била осмочлана чета наших хероја на чијем челу је био војвода Муса. Сваку ноћ су тражили преноћиште на другом планинском врху. Вјешто су измицали Турцима. Али једног дана, турска патрола од 100 војника, окружила их је на козјачком вису Китка.

Покушали су да пређу Пчињу али нису успели јер су и тамо били Турци. Одлучили су се за високи каменити врх који је једини остао слободан. То је била стијена на врху чуке. Њих осморица су се расподелили на тој стијени и цијели дан се жестоко бранили. Када су наши јунаци потрошили сву муницију, Муса је почео гласно да пева пјесме у којима је величао нашу војску, а ругао се султану и Турцима који су иза дрвећа, около те стијене, били скривени. Његов продоран глас одјекивао је планином и плашио јачег, бројнијег непријатеља, освајача и узурпатора.

И како да не будеш поносан на ове наше јунаке… о којима се врло мало зна.

РИЈЕЧ О НАСТАНКУ МАНАСТИРА

„Манастир је страдао и бивао пљачкан много пута у вријеме турског ропства српског народа, као и у Првом и Другом свјетском рату. Подигао га је, у 11. вијеку, византијски цар Роман IV Диоген, да би га у 14. обновио Свети краљ Милутин. Када је Роман Диоген ловио на планини Козјак, сусрео се са Светим Прохором који му је прорекао да ће постати византијски цар. Прохор замоли Диогена да се сјети његовог предсказања и да му, кад за то дође вријеме, подигне барем мали храм. Послушавши га, Диоген отпутова у Цариград и недуго потом постаде цар. У знак захвалности Прохору, подигао му је цркву. Био је слијеп јер су му, након кратке владавине и ропства, при повратку у Цариград очи ископане усијаним гвожђем, а по диктату ондашњих цариградских власти. Након што је Диоген сазнао где леже мошти пустињака Прохора, узео их је из пећине и кренуо ка Цариграду, у намери да их тамо однесе. Међутим, када је стигао до мјеста гдје се данас налази манастир, свете мошти се одатле нису могле помаћи. Он је то схватио као жељу Светог Прохора, те му управо ту подигао храм где је положио његове чудотворне мошти.“

Извор: Српска историја