Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовјековног града Неродимља – некадашњег сједишта истоимене жупе и престоница Немањића. Код Неродимља налазило се и Сврчинско језеро.

Српско језеро нестало у земљотресу

За вријеме посљедњих Немањића Сврчинско језеро било је средиште српске државе, а око њега и на њему Срби су саградили неколико двораца. Језеро је отекло у катастрофалном земљотресу у 16. вијеку.
Нешто јужније од мјеста на коме се налазило језеро данас се налази Урошевац, пошто је катастрофални земљотрес у 16. вијеку довео до истицања ове водене површине. А управо је та водена површина била најљепши споменик наше негдашње генијалности и напредности, поред у свету јединственог инжињерског подухвата – виновода који је од Големе Хоче снабдевао вином двор цара Душана у Призрену.
Сврчинско језеро, како су га наши преци називали, било је вјештачко језеро створено у доба Немањића. Знамо да је било вјештачко зато што се то изричито напомиње у Грачаничкој повељи краља Милутина, издатој 1321. године; знамо и да је створено према унапријед направљеном плану, на основу истог документа, подизањем бране и прокопавањем канала који је повезивао ток Неродимке код њеног окрета ка југу и реци Лепенцу, са једним од извора Ситнице, тачније рјечицом Сазлијом. Тако је дио њене воде преусмјерен ка сјеверу чиме су наши преци направили бифуркацију и формирали водоток полукружног облика, који се пружао од данашњег Урошевца до настанка Ситнице.
Пошто су се на њега са запада утопале и Штимљанка и Кошарка, још двије рјечице од којих настаје Ситница, око којих су се пружале мочварне области које су на југу допирале до Неродимке, направили смо прстенасти водени појас са острвом у свом средишту, које данас обухвата села Лашкобара, Прелез, Папаз, Хамидија, Бабуш и Сврчина.

Сврчинско језеро је имало тројаку улогу у Краљевству Срба: политичку, војну и економску. Политичка улога језера оличена је била у чињеници да су на њему и око њега били смјештени дворци Немањића, и то Пауни и Штимље на обалама, Сврчин на острву, и Неродимље западно од њега. Војна улога се очитавала у безбједности династије и самим тим и државе; пошто наши средњевјековни дворци нису били утврђени (за тим није било потребе јер су Срби вољели своју династију, а друго, тада ни на Косову ни било гдје око њега није било другог народа до Срба), у случају напада са стране и допирања непријатеља до владајућег средишта, краљ (односно цар) са породицом је могао да се смјести на сигурно, у Сврчин.
Наравно, постојали су и други системи заштите у случају напада непријатеља споља, попут тврђава Малог и Великог Петрича који су штитили дворац у Неродимљу, али је језеро било далеко најефикасније. Економска улога такође није занемарљива. Од овог језера је направљен рибњак, а рјечице које су се у њега уливале су покретале бројне воденице. Зна се да су се рибњаци и воденице Липљанског епископа пружали дуж језера, од настанка Ситнице до изворишта Неродимке.