Када се 400.000 совјетских војника нашло на територији Србије, Тито је најзад ријешио да стави тачку на вишемјесечне договоре са вођом српских комуниста др Благојем Нешковићем о формирању привремених органа власти, односно сазивања Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије.

Благоје Нешковић

Друге републике будуће Југославије, које су прокламоване у Јајцу, већ одавно су, неке и прије „пленума Авноја“, образовале та тијела, па је нервоза међу његовим симпатизерима у Србији била све већа и већа.

Благоје Нешковић, 3. септембра 1944, Титовом изасланику Сретену Жујовићу:

– Ми смо предузели све да се Антифашистичко вијеће одржи око 10. овог мјесеца и обавијестили о томе друга Тита.

Тито Нешковићу, два дана касније, 5. септембра:

– Припремајте скупштину, али немојте одређивати још датум.

Нешковић Титу, истог дана:

– Припремамо скупштину за 12. септембар на територији Топлица – Јабланица.

Дан касније, 6. септембра, опет Нешковић Титу:

– Предузели смо све мјере да формирамо Антифашистичко вијеће од људи које имамо и већ смо заказали долазак делегација.

СУТРАДАН Тито Нешковићу:

– Већ прије пар дана смо вам саопштили да се скупштина за Србију одлаже из више разлога. Први разлог јесте да на брзу руку сазивање скупштине од посве непознатих људи може политички више штетити него користити. Немојте више форсирати и вршити даље припреме да скупштина испадне чим репрезентативнија, а дан одржавања ћемо ми јавити.

Нешковић Титу, 8. септембра:

– Све су ово људи провјерени бар тиме што су дошли к нама прије него што су Руси избили на нашу границу, а већина се провјерава кроз борбу пуне три године и нема достојнијих људи од њих да буду на Вијећу. Сутра ће Црвена армија бити пред Београдом, а ми ни Вијећа немамо.

Нешковић Титу, 19. септембра:

– Дванаестог овог мјесеца одржали смо конференцију делегата округа Зајечар, (160), Ниш (60), Крушевац (96) и Прокупље (200). Ми смо их били позвали да присуствују избору Антифашистичког вијећа, али како је нисмо могли одржати, то смо ријешили, пошто су већ дошли, да одржимо конференцију и одржали смо је. На конференцији је одржао реферат друг Петар Стамболић, послије чега је дискусија збиља прилично слаба, што је показало политичку необрађеност делегата. Задржавамо овде делегате из ових округа да бисмо их имали на окупу и брзо пребацили тамо гдје ви будете одредили. Ми са овим делегатима који су са нама прорађујемо одлуке другог засједања АВНОЈ-а и друге ствари. Послије овога рада изаћи ће са пречишћеним појмовима на скупштину.

ПЕТ ДАНА касније, 24. септембра, опет Нешковић Титу:

– Из Шумадије јављају да могу за десет дана послати делегате за скупштину. Можемо ли бар приближно знати када ће и гдје бити скупштина. Неко би требало да води рачуна о томе. То нисмо ми.

Тито Нешковићу,четири дана касније, 28. септембра:

– Ваша скупштина треба да се одржи 10. октобра. Одредићемо мјесто накнадно. Вршите припреме у цијелој Србији.

Два дана касније Нешковићев Покрајински комитет Титовом Централном комитету:

– Јавите нам да ли вам је с које стране јављено место гдје би се имала одржати наша скупштина?

Иста молба се понавља и четири дана касније:

– Вршимо припреме за скупштину. Јавите нам мјесто да бисмо могли вршити груписање делегата.

Два дана касније, 6. октобра, Тито Ранковићу и Покрајинском комитету КПЈ у Србији:

– Скупштина се неће моћи одржати 10. октобра. Ја ћу накнадно јавити када и гдје ће се одржати. Вршите и даље припреме без обзира на одлагање.

МЈЕСЕЦ дана касније, кад је процјењено да су делегати довољно „политички обрађени“, у Београду је коначно одржана Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, АСНОС.

Десет минута пошто су делегати заузели своја мјеста, у Коларчеву задужбину, 9. новембра 1944. године, улази Тито са својом свитом. Записничар биљежи:

– Дворана се пролама од овација, поклика и тапшања.

Тито се упућује ка великој кожној фотељи у првом реду, која се и изгледом и величином упадљиво издвајала од обичних тапацираних столица са металним наслоном за руке у које су се смјестили сви други гости и делегати АСНОС-а. С десне стране од њега сједа предсједник АВНОЈ-а др Иван Рибар, а са лијеве предсједник југословенске краљевске владе др Иван Шубашић.

Стенограф преноси атмосферу:

– Делегати Скупштине једнодушно траже да прије сваког другог чују ријеч маршала Југославије Јосипа Броза Тита.

Куд ће, шта ће, Тито устаје и стаје за говорницу:

– Другови, другарице, браћо и сестре! Нисам мислио да говорим, али ипак видим да треба да вама, представницима херојске Србије, кажем неколико ријечи. (Бурни узвици: „Живио!“ – Дуготрајан аплауз)

ТИТОВ говор који је трајао пет минута делегати АСНОС-а су дванаест пута прекидали клицањем и бурним и дуготрајним аплаузима. Аплаудирали су и кад је Тито рекао оно до чега му је било највише стало, да „наш најдражи град Београд, од сада постаје пријестоница свих народа Југославије“, а стенограф је за историју забиљежио и реакције делегата на завршну реченицу: „Да живи срећна слободна Србија у уједињеној слободној демократској Југославији! (Дуготрајно одобравање и клицање: „Живио!“ Читава дворана грми од поклика и аплауза. Снажне, једнодушне овације.)

Потом је Благоје Нешковић отворио скупштину, на којој је први делегат говорио тек послије десетак поздравних говора Титових блиских сарадника и представника Словеније, Хрватске, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и Војводине. Црногорац Митар Бакић рекао је да су Срби и Црногорци „два рођена брата“, али да Црногорци сада постају посебан народ, а Војвођанин Јован Веселинов саопштио је да се народ у Војводини изјаснио за аутономију Војводине у оквиру једне федералне јединице, а да њен словенски народ жели да буде „у што бољим односима са браћом Србијанцима, са слободном демократском Србијом“.

НА РЕДУ су били поздрави и честитке. Титов Национални комитет делегати називају „својом првом правом владом“, а Тита „најбољим сином нашег народа“. Комунистима Хрватске обећавају да ће Србија „уложити све своје снаге за ослобођење свих хрватских крајева, исто онако као и Хрватска“, а слична порука иде и Словенцима. АСНОС им јавља да ће се „српски народ раме уз раме са својом словеначком браћом борити за коначно ослобођење читаве словеначке земље, за словеначко Приморје, за Корушку“.

Скупштина се посебно захвалила и Стаљину и Титу. Стаљину за „срећну будућност“, а Титу је у његовом присуству послат телеграм у коме је речено да је постао „најбољи син нашег народа“.

Записничар:

На крају, огласио се предсједавајући: – Другови и другарице, дневни ред наше данашње сједнице Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије био би овим исцрпљен, да ми радно предсједништво није повјерило једну изузетну част да вам учиним један приједлог. Ради се, другови, о једном приједлогу који ова Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије треба да учини Антифашистичком вијећу народног ослобођења Југославије, да друг маршал Југославије Јосип Броз Тито добије назив народног хероја.

– Сви чланови скупштине устају и приређују бурне овације маршалу Титу, кличући у такту:

„Тито, Тито, Тито!“

ИЗВЕШТАЈ СОВЈЕТСКЕ ВОЈНЕ СЛУЖБЕ

АГЕНТИ седме управе совјетске војне обавјештајне службе из Коларчеве задужбине су своје претпостављене у Москви обавијестили да је Скупштина „прошла у знаку великог елана“, а да су на учеснике АСНОС-а „лош утисак оставиле ријечи генерала Сретена Жујовића да су Срби за вријеме рата поднијели мање жртава од других народа Југославије“, јер је у том рату Срба погинуло више него припадника свих других југословенских народа и етничких група заједно.