Половином марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на сјеверној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање њемачког хиљадугодишњег царства.

Версајска Европа

Посљедњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Даладје и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и “мирним путем” предата Њемачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Слиједећи на мети Берлина је Балкан. Прије свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.

Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године “Крупов” концерн потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Слиједећих мјесеци њемачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.

Управи југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цијени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту – 1,40 динара.

Суочавајући се са чињеницом да Нијемци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намјесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумјевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали нијеми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, вјеровали или не, за 60 комада!

Французи и Енглези уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Нијемци све више располажу природним ресурсима и рудним благом.

ДИРЕКТИВА 25

Пуковник Ваухник је о њемачком плану за напад на Совјетски Савез лично обавијестио генерал-мајора Тупикова, руског војног аташеа. А преко шведског војног аташеа извијестио је и британску службу, а она својим везама Москву. Нажалост, тамо је то схваћено као покушај Британаца да их увуку у рат са Њемачком, рат који нису жељели. Послије мартовског пуча у Београду, Ваухник је благовремено обавијестио југословенску владу о детаљима њемачког напада на Југославију 6. априла 1941, под кодним именом “Директива 25”.

Кнез брзо схвата да ни једном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосјећајући да се ближи рат великих размјера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.

Почетком Другог свјетског рата 1. септембра 1939. године, њемачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закопликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтио је по сваку цијену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убиједили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.

Италијанским нападом на Грчку 28. октобра 1940. почела је и подземна и отворена “туча” између Нијемаца и Енглеза око Југославије. У том галијаматису одједном се чуо глас Сједињених Америчких Држава, које су се придружиле Великој Британији, Њемачкој, Италији – којем ће се царству приволети југославенска влада. Као и Југославија, и Сједињене Државе су на почетку рата објавиле своју неутралност. Попут кнеза-намјесника и предсједник Френклин Рузвелт имао је идеју да сачува неутралност у рату. Али, неутралност само за своју земљу. То изгледа није важило и за Југославију.

Оглашава се амерички државни секретар Сумнер Велес и упозорава Југословене да ће ако са Њемачком склопе било какав уговор, који Немцима олакшава напад на Грчку или на британске снаге у Средоземљу, Влада Сједињених Држава одмах блокирати сва југословенска новчана средства. А она нису била тако мала. Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата. Ваљда је заборавио да је та иста његова влада одбила захтјев Југославије да добије кредит за наоружање, како би могла да се одупре њемачкој агресији.

Ова уцјена десиће се годину дана прије него што ће Њемачка и Италија, 11. децембра 1941. године, објавити рат Сједињеним Државама. Тек послије ове објаве Рузвелтова администрација узвраћа и објављује рат Хитлеру и Мусолинију. Југославија је већ одавно била окупирана и распарчана.

У другој половини јануара 1941. године у Београд долази пуковник Вилијам Донован, лични изасланик предсједника Рузвелта. Онај исти Донован, будући бригадни генерал Централне обавештајне службе (ЦИА). Његов задатак је био да образложи британску намјеру да се отвари фронт на Балкану. И он предочава још један ултиматум: Ако влада допусти њемачким трупама пријелаз преко границе, Сједињене Државе ће, послије рата за мировним столом, третирати Југославију као ратног губитника.

Све околности су говориле да се ближи дан када ће Југословени морати да преломе на коју ће страну. Кнезу Павлу је било јасно да Југославија, несложна каква јесте, са застарјелим наоружањем, скромном војном опремом, нема озбиљних шанси да се дуже одупре њемачком нападу. Унапред се знало да ће са Нијемцима земљу напасти Италијани, Бугари и Мађари. У првом налету могли су да заузму три кључна града: Београд, Загреб и Љубљану. Војска би морала да се повуче у планине Босне и Херцеговине и тамо би могла да издржи шест недјеља. Послије тога не би више било муниције и хране. А Британци и Американци нису обећавали никакву помоћ.

У Југославији је тињало, а Европа је горјела. Београд је покушавао да добије на времену. Најприје кнез намјесник 1. марта проширује листу захтјева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица вјерују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтјеви су били:

– Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије

– Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.

– Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.

Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.

Цветковић и Влада имали су добар разлог: неколико недјеља раније добили су информацију да ће Њемачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна – ако буду затезали, Нијемци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.

Са овом прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Њемачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.

Био је Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену “Ecoles superieures de guerre” (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930., професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика – словеначки, њемачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као замјеник команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић…

Један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг, у својим мемоарима пише да је пуковник Ваухник, аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома.

Ваухник ће крајем 1940. године показати да је био један од најбољих обавјештајаца тог времена. Ћаскајући једном приликом са Герингом, извукао је податак да ће Њемачка, наредног прољећа, располагати са више од 200 дивизија. Знао је да им против Британије треба највише 50 ових формација. И логично је закључио да Хитлер намјерава да крене на Совјетски Савез. Кренуо је у потрагу да сакупи доказе за ову своју претпоставку. Недуго потом од словачког војног аташеа, мајора Татарка, сазнаје да Нијемци од Словачке траже двије пешадијске дивизије за напад на Русију.

Од грофа Сигисмунда Бернсторфа, једног од обавјештенијих људи Трећег рајха, уз пиће сазнаје: “Њемачки напад на Совјетски Савез више није пука могућност него чињеница. Одлука је већ пала”.

Вилијем Пабст, бивши мајор у њемачком генералштабу који је водио успјешан ресторан у Берлину, а чији редовни гости су били високи официри, повјериће му се почетком марта: “У пуном су јеку припреме за напад на Русију. Аеродроми су спремни”, наводе Новости.

У његовој шифрираној поруци коју је послао у Београд били су подаци о покретима њемачких трупа, са називима и матичним бројевима дивизија…

Покушао је да убједи генерала Симовића и пучисте да преврат одложе до маја, почетка њемачког напада на Совјетски Савез. Ко зна каква би била даља судбина Југославије.