НОВОСТИ

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ – РАНКОВИЋ ЛИЧНИ ШОФЕР ЦРЊАНСКОГ

04/10/2022

БИО је 29. јул 1965. године када је Милош Црњански ступио на тло Европе, у луци Кале, с француске стране Ламанша.

 

Милош Црњански

Милош Црњански

 

На себи је имао зимски громби капут и шешир, а у руци је држао картонски кофер, највјероватније онај исти, с којим је двадесет и четири године раније из Лисабона стигао у Лондон. Кренуо је пут Београда који је у његовој тродеценијској носталгији блистао “као кроз сузе људски смех”. Заједно са њим су били Срђа Прица, југословенски амбасадор у британској престоницу и његова супруга Вукица, са којима се био спријатељио и проводио бројне сате у пријатним ћаскањима. Њихова подршка, у његовим премишљањима, да ли да настави емигрантски живот или да се врати у земљу, била је пресудна.

А све је започело осам година раније када је у Лондон, на челу југословенске парламентарне делегације, дошао Моша Пијаде, предсједник Савезне скупштине. Било је суђено да се тада сретну стари знанци – сликар и “стара комуњара” и писац и велики антикомуниста.

– Матора будало враћај се кући, теби је тамо мјесто! – рекао му је Моша.

Али авај! Нједељу дана касније, 15. марта те 1957. године, Моша Пијаде умире у Паризу. Одласком старог, револуционара, робијаша, али и масона, “на ону страну сунца”, одложена је и идеја о повратку Милоша Црњанског у земљу.

Тито: Шта је њега, (Црњанскога) требало довлачити овамо?

Из емигрантске усамљености се полако извлачи приближавањем југословенским званичницима. Почетком шездесетих година, некако баш у вријеме када Прица долази за амбасадора у Уједињеном Краљевству, долази до конаткта између писца “Сеоба” и Танасија Тасе Младеновића, пјесника и главног уредника “Књижевних новина”. Поред тога Таса је тада био члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије и члан Главног одбора Савеза удружења бораца НОР-а Србије. У њиховој преписци, поред информација о књижевном животу у Београду и Југославији, отворено је и питање повратка Црњанског.

Преговори на ту тему потрајаће коју годину… У настојањима да приволи великог књижевника да се врати у Београд, Младеновић путује неколико пута у Лондон. Све трошкове боравка финансира Секретаријат за културу на чијем је челу контроверзна Станка Веселинов, иначе супруга Јована Веселинова, првог човјека српске партије.

ЦРЊАНСКИ се ломи… Амбасадора Срђу Прицу отворено пита – шта он, Црњански, може да очекује у Београду, он тамо нема стан… Прица је одмах депешом замолио Јована Веселинова за одговор: шта да каже Црњанском?

Милентије Пешаковић, шеф кабинета секретара ЦК Србије Јована Веселинова Жарка, свједочи:

“Веселинов је одмах својом руком исписао одговор-депешу Срђи Прици: Црњанскоме гарантујемо трособан стан, у згради која ће бити за два-три мјесеца завршена, усељива. До усељења у стан, обезбјеђујемо о трошку Извршнога вијећа Србије боравак и храну у апартману београдског хотела ‘Екцелзиор’. Тај текст сам ја прекуцао на писаћој машини и по налогу Веселинова послао кабинету Коче Поповића, секретара спољних послова Југославије. Писмо је однио УДБАШ Милан Баста.”

И потомак Срба који су се, под Арсенијем Чарнојевићем доселили у Панонију је преломио. Прије поласка у отаџбину Црњански је био нервозан, мјешала су се унутрашња ојсећања, час је био усхићен, час уплашен. Било је примјетно да се није ослободио усађеног страха од југословенске полиције. Пријатељу у Јоханезбургу пише: “Срећом, више не убијају због мисаоне субверзије, али је Ђилас у затвору. Иста рука. Исте очи, Каинове, исте уши, у Београду.”

КАДА су прешли Ламанш запутили су се ка Паризу, гдје су неколико дана били гости амбасадора Мите Миљковића. У Граду светлости је пао договор: Црњански иде у Њемачку у Аугзбург и Минхен да се “сјети старих успомена”, а брачни пар Прица наставља пут за Ичиће, код Опатије, гдје су имали викендицу. Разрађен је план да писац из Њемачке дође у Трст и да се тамо јави нашем конзулату, а Прица ће доћи по њега својим колима.

Тако је и било. Из Трста су заједно кренули у Југославију. На прелазу Козина, док су обављане граничне формалности, “Црњански се сав увукао у свој црни громби капут”, иако је тог дана било изузетно топло. Био је збуњен. Нема полиције на сваком кораку, нигде трага “гвозденој завјеси” … Говорио је и: “Страшно ми је да се вратим у Београд послије толико година. Најтужније ми је што ћу видјети све оне некада лијепе жене – сада бабе”.

Причу Милоша Црњанског шта му се десило у Ичићима, у кући амбасадора Прице, послије прве проспаване ноћи у Југославију, забиљежио је недавно преминули књижевник Александар Саша Петров:

“Оставе мене моји домаћини самог у кући, а одмах ујутро неко звони. Отворим врата, а пред вратима стоји неки човјек. Лијепо обучен, одјело, свијетло, љетње, шешир, кравата, љубазан осмех, па и прије него што га упитах ко је и шта хоће, каже он мени – Ја сам Ранковић! А ја њему – зар већ! Он се насмије! Видим, љубазан, колико може да буде!

Пита он – да ли ми је потребан шофер! Шта ће мени шофер! Немам ја кола! Наставља он – и кола и шофер! Помислим ја, значи, дошао да ме води. Зна се куда! Али, овако, све у рукавицама. Ипак, мислим се, дошао лично! Није послао друге! Па и ја љубазно питам – а шта ће мени кола и шофер?

– Па док сте ту, да мало видите ове крајеве. Дуго нисте били, да се подсјетите!

– А ко би био мој шофер, или водич?

Каже он – па ја, зато сам и дошао!

– Ви лично?

– Са највећим задовољством… да се нас двојица упознамо! Мени је част да будем у друштву великог српског писца!”

 

ОПТУЖБЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

 

НАША политичка емиграције је годинама Црњанскога сумњичила за шуровање са властима у Београду. По повратку у земљу на њега се окомила емигрантска штампа. Лондонска “Наша реч” је тако написала: “Није само носталгија која је гонила Црњанског у Социјалистичку Федеративну Републику. Његов унутрашњи морални немир била је већа снага која га је ломила и која га је сломила, послије толико година успјешног али мучног врдакања…” Чак су касније писали: “Црњански је једина особа пред којом се поклонила Титова тајна полиција!”

ТАДАШЊИ други човјек у Југославији и књижевник из емиграције провели су скоро цијели дан заједно. Били су и на ручку на Учкој, а увече провели неколико сати на тераси хотела “Кварнер” у Опатији. Све се ово дешавало 30. августа 1965. године. Енигма како је Ранковић сазнао да је Црњански одсјео код Прице брзо је разјашњена. Лека је са супругом Славком кренуо у посјету њеној фамилији у Словенији и успут су свратили до Опатије. И како то обично бива “господин случај” је намјестио да сретну Срђу и Вукицу… Доцније ће Црњански рећи свом домаћину “Па Ранковић се и смије слатко. Зна и да се шали”.

А ријечки “Нови лист” сутрадан ће објавити фотографију са овог сусрета.

 

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести