28/07/2021
Сјећање на Раду Врањешевић
Записано је њено име као свједочанство једног времена које је кидало. Али она је пронашла начин чиме и како да се бори и зато је запамћена у историји. Истицала је да успјех у борби зависи од развијања братства и јединства, од борбе за равноправност. Сматрала је да је правилним политичким утицајем на људе и вођењем успјешне борбе могуће преовладати националну и вјерску мржњу и шовинизам. Рада Врањешевић је мислила да окупатор подстиче шовинизам и мржњу водећи се девизом “Завади па владај”. Интересовала се за социјалне проблеме, за смјештај избјеглица и њихову исхрану. Заједно са становништвом је пролазила кроз све ратне тешкоће непрестано показујући жељу да сваком помогне колико може.
“Жене Босне и Херцеговине, узевши значајно учешће у Народноослободилачкој борби, постале су чврст ослонац Народноослободилачког покрета. Заједно са својим друговима, жене ће се и надаље борити против окупатора и његових слуга, а сутра, послије ослобођења наше земље, оне ће уложити све своје снаге у изградњу сретне будућности наше БиХ у оквиру федеративне Југославије”.
Била је вољена, јер је била принципијелна, праведна и хумана према људима. Није дозвољавала да се чине ни мале неправде људима, али је и критиковала њихове слабости и мане. То је радила објективно, са аргументима, без обзира на функције критикованих. Запамћено је да се радовала успјесима других и баш због тога су је људи вољели. С друге стране сматрала је да је при изрицању казне најважније да се реално утврде узроци грешака и слабости и да казна буде васпитна, а не освета.
Радојка Рада Врањешевић рођена је 25. маја 1918. године у Рекавицама, код Бањалуке. На крају се испоставило да је тај датум обиљежио њен цијели живот јер је страдала на свој рођендан. Цијели њен живот је био симболичан па је и смрт морала бити таква. Њен отац Ђорђе је био православни свештеник, па је било у народу веома чудно што се Рада опредјелила за партизански живот. Основну школу је завршила у селу Глоговац, код Прњавора, а нижу гимназију у Дервенти и Бањалуци. Потом је уписала Учитељску школу у Бањалуци.
Тих година, тачније 1932/1933. ученици су говорили да у првом разреду има нека мала Рада, напредна омладинка која шири марксистичке идеје и иступа као комуниста, иако је кћер проте Врањешевића. Уз то су причали да је Рада поштена и озбиљна. Запамћена је по црној кецељи на којој је увијек имала чисту бијелу крагну, али и по крупним очима и краткој коси подијељеној на раздељак. Ипак, Рада је у другом разреду напустила Учитељску школу, јер је имала проблема са професором математике. Уписала је Трговачку академију у Бањалуци, сматрајући да ће са овим звањем имати више могућности да живи и ради у граду. Међутим, ни у Трговачкој ђевојчица Рада није имала среће. Наиме, због комунистичких идеја је избачена из школе. Али за Раду није било препрека, отишла је за Београд, а потом у Скопље и тамо је завршила образовање. Послије завршене академије дуго је била незапослена.
Поново ју је пут одвео у Београд гдје се запослила. Одмах по доласку се повезала са синдикалном организацијом приватних намештеника “Ботич“ и активно радила у њој. Поред рада у “Ботичу“ учествовала је у разним партијским акцијама у Београду. Првенствено на децембарским демонстрацијама 1939. године, у неколико штрајкова радника фабрике авиона, у растурању партијских летака, у прикупљању помоћи. Крајем 1940. године, након штрајка у Савезу чиновничких задруга, ухапсили су је, а послије тога и избацили из службе. Од тада па до рата, наставила је да ради у “Ботичу“ и у партијској организацији. Међутим, 22. септембра 1941. године дошла је из Бањалуке у Мајкић-Јапру заједно са Душанком Ковачевић.
Како је испричао Стојан Макић у књизи “Жене Босне и Херцеговине у народноослободилачкој борби” Рада је идућег дана по доласку у Ћопићеве Хашане учествовала у избору првог народноослободилачког одбора. Тада су с њом били Хајро Капетановић и Бранко Ћопић. Причали су о војној и политичкој ситуацији. Стојан Макић је запамтио да је Рада говорила лагано, јасно, аргументовано, али и помало бојажљиво. Ипак је требало много храбрости једној младој жени да стане пред масу и да правилно изложи и објасни војно-политичку ситуацију и догађаје. Како је причао првих дана она је показала интересовање за политичке, војне и друге задатке и извршавала их са великим ентузијазмом и оптимизмом, уз упорност и активност какве се ријетко срећу.
Савременици су записали да је Рада Врањешевић веома убједљиво и конкретно говорила о војној политичкој ситуацији како у свијету тако и код нас. Причала је о праведним циљевима и задацима НОБ-а, о устанку, о снази антихитлеровске коалиције, односно југословенских савезника Совјетског Савеза, САД и Енглеске и њиховој могућности да побиједе окупаторе. Стојан Макић је казивао да је Рада Врањешевић жељела да се што је могуће боље упозна са искуствима оних који су се већ борили у устанцима. Како је причао њена богата политичка и организациона знања и искуства су их у то доба много чудила. Нису могли да вјерују да једна жена све то тако подробно зна. Питали су се када и како је та знања и искуства стекла.
Оно што ју је красило била је чињеница да своја искуства није наметала, само је жељела да да савјет. Ипак, Макић је много времена провео с Радом Врањешевић па је забиљежио да је била и самокритична. Говорила је да није довољно способна да политички ради у селима, иако је, према оцјени другова, била способна да врло успјешно политички дјелује у селима, што се на крају и потврдило. Редовно је захтијевала да се критички размотре приједлози које она даје, наводећи да ће критички рад уз изношење доказа омогућити да се најбоље схвате и остварују циљеви и задаци. Али и да се реално оцијени ситуација у селима и дају оцјене о способности појединаца. Истицала је потребу укључивања у НОБ и богатијих земљорадника, који су патриотски оријентисани и спремни да се боре.
Стојан Макић се присјећао да је Рада Врањешевић тих тешких година правилно објашњавала и спроводила линију јединства устаничких редова и спрјечавање ђеловања непријатеља. Њена објашњења и упутства представљала су за њене другове драгоцјену политичку помоћ, а и допринијели су успјешнијем раду и борби. Истицала је да су односи међу фашистичким државама све слабији, да су њихове позиције слабије, јер су им нанесени велики губици по питању бораца и по оружју. Указивала је на значај сузбијања шверца, јер је сматрала да уз шверц иде и непријатељска шпијунажа. Својим политичким залагањем и знањем, идејама, свијешћу, ентузијазмом, пожртвованошћу и храброшћу Рада Врањешевић је стекла велики углед.
Умрла је на свој 26. рођендан 1944. године кад је био десант на Дрвар. Док је обављала разне задатке тог мајског дана пала је у руке њемачким падобранцима, који су је спровели у логор код Шобића гробља у Дрвару. Ту се је мучили осам сати. Међутим, није се дала. Покушала је да побјегне и тада је погинула.
О смрти Раде Врањешевић говорила је Милева Видовић у књизи “Жене хероји” Миле Беоковић. Казала је:
“Угледасмо малу витку жену како свом снагом трчи низ брдо; пешеви капута лепршају јој око ногу. Пуцњеви се разљежу. Сви смо без даха посматрали, стрепјели за сваки њен секунд. ‘Још само мало’, отео се дјечји узвик. Мало, још мало-била нам је једина мисао. Хоће ли им умаћи? Пуцају, пуцају…Одједном се срушила. А имала је тако мало до потока обраслог у врбе, до Врбовца. ‘То је Рада’, прошапта неко. Било нам је страшно”.
Сахрањена је на Партизанском спомен-гробљу у Бањалуци. Титулу народног хероја Југославије добила је 1951. године.
Извор: блпортал
