За вријеме рата од 1991. до 1995. године Мост 51. дивизије (Батински мост) био је једина веза Барање, која је тада била у саставу Републике Српске Крајине (РСК), с остатком свијета јер је на Драви био непролазни фронт између РСК и Републике Хрватске, а Мађарска је од краја 1991. године па све до времена тзв. мирне реинтеграције своју границу према Барањи држала затвореном. Зато је тај мост био од животног значаја за снабдијевање становништва, привреде и војске.

Мост 51. дивизије

Знајући то, хрватска је страна крајем јануара 1992. године из рејона Копачког рита убацила у рејон Апатина диверзантску групу преобучену у униформе ЈНА с циљем да минира тај мост. За овај подухват припремљено је скоро 3750 кг експлозива.

Ивица Крњак, заповједник Самосталне те ”ускочке сатније” која ће касније постати позната као “сомборска скупина“. Крњак је осмислио акцију у којој би се он, с одабраним припадницима своје јединици, преобукао у униформе официра и војника ЈНА те би амфибијом пуном експлозива прешли Дунав и са српске стране пришли строго чуваном Батинском мосту, који је спајао мјеста Батину и Бездан, односно Барању и Војводину.

Ноћу 26. сијечња 1992. Крњак и скупина његових бораца кренули су у акцију, али већ су исте ноћи у Копачком риту наишли на двојицу српских мјештана којима је била сумњива скупина војника ЈНА које је предводио Ивица Крњак, а који је имао униформу официра ЈНА и представљао се као пуковник Јордан Јовановић.

Диверзанти су преко Копачког рита ушли дубоко у позадину, али су због техничкога квара на возилу (амфибији) откривени и распршени на мање скупине. Након борби од 2. до 7. фебруара – 7 диверзаната је заробљено, још један накнадно, 3 су погинула, а 9 се успјело спасити и препливати Дунав.

Међудржавним договором, заробљени хрватски диверзанти (“сомборска скупина”), након двије године затвора размијењени су на контролној точки УНПРОФОР-а код Липовца (12.И.1994.) за припаднике српске терористичке скупине “Штит”.

Друга група од десетак припадника те јединице није имала среће: у Сомбору су их ухапсили припадници ЈНА, а о овом догађају написана је и књига ”707” дана пакла” колико су провели по затворима до размене.

Крњаков лажни идентитет био је помно одабран, јер је прави пуковник ЈНА Јордан Јовановић погинуо у Осијеку у септембру 1991. Идућа два дана Крњакова скупина се на свим контролним пунктовима ЈНА и српских паравојних постројби представљала као “специјална јединица генерала Благоја Аџића“, али свима су били све сумњивији, те су напосљетку били отпраћени до Сомбора, гдје се требао утврдити њихов идентитет.

У међувремену се Крњакова скупина подијелила на два дијела: Крњак и неколицина субораца на загонетан су начин успјели побјећи од ЈНА и у неколико дана препливати Дунав и вратити се у Осијек, док је остатак усташких ускока убијен у бекству.

Похапшени хрватски војници, брзо су у затвору одали браћу, па чак и једни друге, због чега су осуђени као терористи.

Крњак је након рата у Осијеку отворио кафић “Ускок“. Прича о Самосталној ускочкој сатнији, њеном заповједнику Крњаку и злочинима у Осијеку остала би неразјашњена да се у истрази о Бранимиру Главашу није почео стезати обруч око свих актера осјечких догађања 1991. и 1992.

Гранатирање Шида и Апатина

Снаге усташког ХОС-а успјеле су извести и друге акције чије су мете били Срби у Србији, па је тако 5. новембра гранатиран центар Шида, када је приликом бомбардовања цивилних објеката настрадало четворо, а рањено 15 грађана, а поред осталих, мета је била и породилиште, али је божијом вољом избјегнута већа трагедија након оглашавања сирена, које су спале грађане даљих зртава овог ненаданог злочиначког напада, наводи портал балканбреакингневс.

Снаге ЈНА су убрзо реаговале, па чак и успјеле заробити хрватску хаубицу којом је почињен овај злочин, за који до сада нико није одговарао.