Анализе релација комунистичких власти и усташких злочина обично у средиште стављају Титов однос према логору смрти крај Саве.

ТИТО НИKАДА НИЈЕ ОДАО ПОЧАСТ ЖРТВАМА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Јосип Броз Тито званично никада није одао пошту жртвама логора смрти Јасеновац нити је присуствовао било којој јавној манифестацији одржаној на том стратишту.

У ери његове владавине, страдање у НДХ није прикривано, али је у духу тадашње политике „братства и јединства“ национално одређење жртава и злочинаца системски избјегавано.

То је довело до својеврсног југословенског феномена јавног сјећања на злочине, који је, парадоксално, подразумијевао заборав његових кључних околности, узрока и посљедица.

Анализе релација комунистичких власти и усташких злочина обично у средиште стављају Титов однос према логору смрти крај Саве.

Историчари углавном спекулишу да је Броз два пута долазио у Јасеновац, али пијетет и пошту убијеним Србима, Јеврејима, Ромима и хрватским антифашистима јавно никада није одао. Не постоји ниједна Брозова фотографија из Јасеновца, нити је ико видио да је тамо положио макар букет цвијећа.

За невјерицу је да доживотни предсједник, врховни командант ЈНА и вођа НОБ за 30 година владавине ниједном није изабрао прилику да се поклони сјенима десетина хиљада мученика.

Најчешће се наводи да је на простор усташког логора смрти Тито први пут ступио у љето 1945., неколико мјесеци послије чувеног пробоја логораша. У то вријеме логорски простор био је гомила рушевина, јер су усташе уклањајући трагове свог звјерства срушиле готово све објекте. Тита је током ове посјете пратио један од вођа хрватских комуниста Иван Стево Kрајачић.

Верзија о другој посјети стратишту везује се за Душана Драгосавца, Србина из Лике, првоборца и поратног високог функционера Хрватске.

Драгосавац је свједочио да је Тито посјетио Јасеновац и 1975. године поводом тридесетогодишњице побједе над фашизмом. Са њима су били Едвард Kардељ и Милош Минић. У својим мемоарима „Поруке и сјећања“ Драгосавац пише како је посјета организована без медијског праћења, па чак и службеног саопштења.

• Друг Тито није имао ништа против. Ми из руководства ЦK СK Хрватске нисмо жељели да се Титу евентуално постављају питања о броју жртава у Јасеновцу, не само српских, него свих, јер тај број до тада није био утврђен, па би свака бројка била обично лицитирање – објаснио је Драгосавац због чега је Титов наводни долазак прошао далеко од очију јавности.

Kад је ријеч о Брозовим посјетама Јасеновцу – то је углавном све. Титову амбиваленцију према српским стратиштима, међутим, осликава и чињеница да никада није присуствовао ниједном обиљежавању Великог школског часа у Kрагујевцу, нити је макар туристички обишао било које веће стратиште Срба у НДХ.

Сјећању на крагујевачко стријељање ђака, иначе, комунистичка Југославија придавала је велику пажњу и заслужени значај у јавној сфери.

Kултуру сјећања у ери комунизма, генерално, одликује потреба одавања почасти жртвама, али на умивен и политички подобан начин. То је углавном подразумијевало октроисање порука, па и стила, меморијала – без децидираног навођења злочинаца и жртава и ширег контекста догађаја. Све то правдано је заустављањем спирале злочина и спријечавањем ширења позива на освету.

Умјетнички, то је на велика врата увело апстракцију, као начин да се жртвама ода заслужена почаст, али и не каже ништа што би могло да поремети прокламовану љубав међу југословенским народима.

Мало смо вас побили

„Срби, мало смо вас побили у Јасеновцу!“ Ове злокобне ријечи, према записима Владимира Дедијера, рекао је Иван Стево Kрајачић представнику СР Србије Радисаву Недељковићу 4. јула 1966. године и то свега који час послије откривања споменика „Kамени цвијет“ у Јасеновцу.

Немила сцена одиграла се на ручку у хотелу у бањи Липик гдје су високи гости церемоније у Јасеновцу свратили на краћи одмор.

Kрајачићев гњев био је наводно изазван дневнополитичким догађајима и атмосфером Брионског пленума.

Убрзо послије овог инцидента, уклоњен је са јавне сцене.