Да ли су “Галски пијетлови” вољели Србију колико смо ми вољели њих. Париз је на помоћ упућену српској војсци обрачунао зеленашке камате.

Споменик захвалности Француској на Калемегдану

Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претјераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Свједоци смо шта се радило у нашем комшилуку, како су Хрвати пјевали “Данке Дојчланд”, или како се на Косову подижу споменици америчким званичницима и дају имена улица и путева.

Исти случај био је и са Србима. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише “Волимо Француску као што је она вољела нас”. Па, када су и ти Французи почели да Србији из небеса шаљу “милосрдне анђеле”, прекрили су трагове те захвалности. Често су Срби потпуно губили из вида, да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила – из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса. На историјскиом примјеру укупних односа између нас и Француза, то најбоље може да се илуструје.

Лаганим прелиставањем хроника минулих времена, лако ћемо утврдити да постоје многобројна документа која показују да контакти Србије са Француском, датирају од зачећа стварања модерне државе, односно из времена Првог устанка. Карађорђе се био обратио Наполеону, тражећи помоћ и заштиту у борби против Турака. Послије битке код Асперна, 1810. године, Наполеон је Карађорђа назвао највећим војсковођом оног времена. Својим маршалима је рекао: “Лако је мени бити велики уз нашу искусну војску и огромна средства. Али, далеко на југу, на Балкану, живи један војсковођа, који је произишао из простог сељачког народа и који је, прикупивши око себе своје чобане, успио да иако без оружја и снабдјевен само вишњевим топовима, уздрма темеље свемоћног Османлијског царства и да тако свој поробљени народ ослободи туђег јарма. То је Црни Ђорђе и њему припада данас слава највећег војсковође…”

Међутим, тај исти Наполеон оглушио се о молбу Срба да им у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Он је чак 28. јула 1810. понудио Србију – Аустрији “у својину”. “Србија мора једног дана припасти вама”, рекао је он лукавом аустријском канцелару Метерниху. “Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу…”

ПРИКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНАЦА

Ситуација у којој се Југославија нашла послије атентата на краља Александра била је веома тешка. Посебан проблем био је држање Француске. Умјесто да подржи владу Југославије у њеним, на чињеницама заснованим оптужбама, против Италије и усташа, и захтјевима за изручење усташких вођа, Анте Павелића и Еугена Кватерника, Француска је, уз Велику Британију, све чинила да се од тога одустане. На захтјев новог француског министра спољних послова, Пјера Лавала, ни штампа у Југославији није смјела да пише о Италији као кривцу за атентат на краља Александра.

Када је убијен кнез Михаило, Француска је показала интересовање за збивања у Србији. Заузела је тада став, да питање владара у Србији треба да се ријеши онако како то Срби хоће. Њихово противљење Русији да на престо дође један Црногорац, односно кнез Никола Петровић, било је зато што су били против сједињења ове двије српске државе…

Послије завршетка Великог рата у Европи, и свијету, владало је опште увјерење да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца “пупчаном врпцом” везана за Француску, да је Париз “патрон” Београда, и да новоствореној држави раде оно за шта су добили “зелено свјетло” са Сене, и – на другој страни – да је Француска животно заинтересована за Југославију, да је она њен први, највећи и најзначајнији подржавалац и апсолутно несебичан пријатељ… Све то, међутим, ни издалека, није било тако.

Двоструку игру Французи ће наставити одмах послије Првог свјетског рата. На ријечима, била је за сједињење Србије и Црне Горе, али како се рат ближио крају, Француска је са Енглеском била све предусретљивија према краљу Николи. Исплаћивала му је мјесечно 200.000 франака. Због Црне Горе Француска се успротивила прихватању југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу, коју је предводио Никола Пашић.

Крајем 1918. из Загреба у Београд свакодневно су стизали извештаји о директном агитовању француских официра у корист Италије. Француска је у јесен 1918. године, Србији иза леђа, распустила војску Есад-паше, који се изјашњавао за сарадњу са Србијом, односно Краљевином СХС, и чак му забранила улазак у Албанију.

Разочарање у Француску достигло је у Београду кулминацију кад је Влада Француске, 1920, почела да сондира терен за формирање “француске средње Европе”, чији је центар требало да буде Мађарска. Генерални секретар министарства спољних послова Француске, Морис Палеолог, чак је, током преговора са представницима Мађарске, у априлу 1920, пристао на промјену граница предвиђених нацртом мировног уговора, а на штету Југославије. Будимпешта је тада захтјевала да се Мађарској додјеле и Сента, Сомбор, Суботица, Вршац и Темишвар.

И оно што је најважније, Француска је обрачунала и наплатила од Србије све што је учинила за њену војску, током рата од 1914. до 1918. године. За сваки свој франак обрачунавала је високе, зеленашке камате. И послије рата, свуда по Србији је био присутан француски капитал, почев од малих кланица, па до борског рудника. Француско-српска банка у Београду је била толико моћна, да је потискивала и Народну банку Југославије и угрожавала њен монопол у емисији новчаница.

Почетком 1921. године, Француска испоставља свој рачун за пружену помоћ у току Великог рата. У Београду су сви били запрепашћени и питали се шта доноси савезништво и пријатељство са Паризом. Према тој рачуници, Французима је требало платити 1.162,5 милиона франака, и то у злату, јер је француски франак до 1918. године имао златну подлогу. То је била огромна сума, а сам начин обрачуна био је – заправо лихварски. Ситничаве француске књиговође нису у овом обрачуну, заборавиле ни пертле (од опуте), које су слате уз сваки пар цокула српској војсци на Солунском фронту…

У новој југословенској престоници тражили су да се поднесу докази, да је српска војска, уистину, све то и примила, што је било стављено у рачун.

Око цијелог случаја настао је велики спор, и министар спољних послова Југославије изјавио је да Француска ставља Југославији “нож под грло”.

На неспремност југословенске владе да плати ту суму, Французи су почели да одлажу и избјегавају потписивање уговора о пријатељству две земље. И не само то, дипломате из Париза на сваком кораку правиле су разноразне сметње у њеним контактима са другим земљама.

Суочена са оваквим стањем ствари, Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прихвата да исплати Французима тражену суму, али не злату, већ у девалвираним францима, што је представљало шестину “укупног ратног дуга”. “Галским пијетловима” није падало да памет да прихвате ову варијанту и наставили су да отежавају било какву сарадњу на релацији Београд-Париз.

Послије четири године “замрзнутог конфликта”, крајем децембра 1925. године, Французи излазе са новим предлогом – да Југославија плати једну мању суму, односно, првобитну умањену за хиљаду милиона франака (од 1.162,5 милиона франака). Међутим, Београд није ни на то пристао, јер су његове рачунице биле сасвим другачије.

У марту 1928, Влада Француске је затражила од Београда да потпише уговор, којим се питање ратних дугова Србије предаје на арбитражу Међународном суду у Хагу. Али, челни људи Краљевине то не прихватају, већ износе податак да је дуг Србије, односно Југославије, 157,3 милиона старих златних франака.

Француска остаје при свом захтеву, тражећи да се без изговора плати милијарда и 162 милиона франака, све у злату, али обрачунали су и камату, тако да дуг нараста на – 2,4 милијарде франака у злату!

Ново запрепашћење у Београду. Дара је испала скупља него мјера. На несрећу, Французи су умијешали своје прсте у преговоре са Ротшилд банком из Лондона, са којом је био договорен зајам од 12,5 милиона фунти и од овог посла није било ништа.

Истовремено, дипломате из “Кеј д`Орсеја” врши страховит притисак на краља Александра и владу Краљевине, да прихвате све захтјеве хрватских политичара, на челу са Стјепаном Радићем, вођом Хрватске сељачке странке.

Све до 1929. године, до увођења личног режима краља Александра, 6. јануара, проблем ратног дуга остао је отворен.Тада по налогу краља, прихвата се арбитража Међународног суда у Хагу, по Француском захтеву, да Југославија плати Француској цијели дуг у злату, све у свему – 16 милијарди динара…

И одједном, из града на Сени стижу другачији сигнали. Њихове дипломате постају благонаклони према Александровој диктатури и заузимају став да је у интересу Француске “да Срби задрже власт у Југославији”…