Мама, нисам крив што сам жив – потресна исповијест Мије Алексића

Три дана између 19. и 21. октобра 1941. године заувијек ће остати црним словима исписани на страницама српске историје као вријеме када су нацисти у Крагујевцу стријељали огроман број цивила укључујући и ђаке и дјецу од којих је најмлађе имало само 11 година. Оно што већина људи не зна је да је тих дана смрт само пуком срећом избјегао и наш славни глумац Мија Алексић.

Рођен у мјесту Горња Црнућа у општини Горњи Милановац, Мија Алексић је основну школу завршио у Враћевшници, али како је ова установа имала само четири разреда, а Мијин отац сматрао да је за његову дјецу школовање јако битно, породица Алексић се 1934. године преселила у Крагујевац.

Тако је, седам година касније, међу стотинама ђака сакупљеним у Шумарицама за стријељање 1941. године био и, тада осамнаестогодишњи, Мија Алексић.

Невјероватну причу о томе како је избјегао стријељање, али и како су изгледали страшни октобарски дани 1941. у Крагујевцу наш велики комичар испричао је Жики Живуловић-Серафиму, а објавила је РТВ ревија у мају 1970.

Причу преносимо у цјелости:

Освануо је 20. октобар 1941. године. Мама Синђа устала је рано и отишла да купи хљеб за доручак. Отац Велимир мешкољио се у кревету. Мисли су му биле на руском фронту. Да ли заиста Њемци имају толико успјеха како јавља радио?

Совјети су у повлачењу.

Мија је тог дана имао математику, која му није ишла нешто нарочито од руке, и очекивао да буде прозван… Знао је да ништа не зна. Или једва нешто мало више од тога. Удешавао је фризуру пред огледалом и самом себи предсказивао:

“Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живјећеш сто година!”

Ни на крај памети му није било да ће доживјети један други час, који ће му обећати живот евентуално за 24 следећа сата.

Алексићи су становали у кући Мике Драгићевића. Њихово двориште се налазило између Рудничке и Улице престолонасљедника Петра. Простор доста увучен, ван спољњег домашаја и контроле.

Мија је кренуо напоље, да прошета по авлији. Можда ће му на чистом ваздуху нешто из те проклете математике ући у главу. Узео је уџбеник. Прелистаће данашњу лекцију на брзину. Није му ово први пут да се тако вади.

„Није, тата, него да проконтролишем знање…“, одговори у цвркуту.

„Као и увијек…“, рече Мија широко и неодређено.

„Натраг!“, врисну Синђа.

„Шта је?“, скочи Велимир.

„Купе. Видјела сам на улици митраљезе и њихову војску. Воде све живо што стигну. Извлаче из кућа…“

„Хајде, бјежите! Шта чекате?“

„Не… узимају… и децу?“

Мија зграби лепињу и књиге.

„Страх ме је да овдје останем. Идем у школу. Шта буде њима, нека буде и мени.“

„Сине, не иди!“, обезнани се Синђа.

Али, он је већ прескочио капију.

Мија је ишао у Другу мушку гимназију, која се налазила такорећи преко пута његове куће. Била је то стара, адаптирана зграда, у којој су смјештена само два одјељења осмог разреда. Неки минут до осам. У учионицу је већ продрла спољна атмосфера. Како је ко пристизао, доносио је све новије и новије вести.

„Кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку…“

„Може да буде свашта.“

„Шта је то свашта?“

Тајац. Нико се не усуђује да изговори најстрашнију реч. У гробној тишини ушла је Бранка Ранковић, која је имала први час српскохрватски језик. У глави јој се мутило. Једва је назирала катедру.

Да ли ову дјецу посљедњи пут види? Очи разреда биле су упрте у њу. Нијеме, непомичне. Једва је чула себе.

„Дјецо, данас ћемо говорити о…“

У том моменту врата се отворише. На прагу Њемац са шљемом, у црном, кишном мантилу, шмајсер уперен на ђаке. Дочекаше га нијеме, непомине очи. Осјетивши да није направио ефекат, Герман се врати натраг, затвори врата, па их ногом развали.

“Лос, лос!” Урлао је звјерски.

Професорка стаде испред машинске пушке. Сузе јој грунуше низ лице, али глас је био продоран.

„Шта ће вам дјеца? Зашто их дирате? Шта су вам она скривила?“

Њемац је одгурну. Наиђоше и други.

„У двориште, у колону по три!“, драли су се фолксдојчери.

Мама Синђа носила је свом сину зимски капут.

Њемци су журили да покупе људско месо, гурали дјецу у редове и врховима бајонета гонили их да што прије пођу.

Колона креће.

Чета ђака…

Мија зграби мајчину руку, пољуби је. Посљедњи поглед на двориште, на драгу кућу, на Велимира, који је стојао као кип, окамењен у болу. Није имао снаге ни да подигне руку, да му махне.

Вриска жена, које су трчале за својом дјецом, плач и кукњава, и њемачко: “лос, лос!”, испунили су то крагујевачко подне, 20. октобра, 1941. године.

Мија је у школу отишао у мантилу. Скиде га и даде свом другу, Бранку Николићу, који није понио ништа. Он обуче зимски капут. Руке им се додирнуше, прсти чврсто стегоше.

„Шта буде, нека буде!“, уздахну Алексић.

Цијелог дана непрегледне масе Крагујевчана сливале су се у бараке. У једној од њих било је стрпано и Мијино одјељење.

Чега се сјећа наш јунак из тих трагичних дана? Обара главу. Тешко говори. Несвјесно привлачи синчића Велибора себи.

“Не знам… Једна потпуна празнина. Сведеност на ништа. На махове оштар бол: зашто да умрем? Страх од смрти, отпор… Па, онда, потпуна тупавост, апатија… слике из дјетињства, ликови родитеља, сестре, другова… Филм се лагано одвија, хтио бих да траје у бескрај. Затим, зрачак наде. Можда ће нас пустити, некуд отјерати. Ово је само привремено…

Чули су се пуцњеви. Рафали… Било нам је јасно шта нас чека. Видио сам оца и мајку у црнини за мном. Велимир је пустио браду, посивио… Почео сам да плачем. У себи… Значи, ту је крај…

Има нас који овде близу станујемо. Можемо ли да идемо кући?

Овај је питао некога. Тај је одобрио.

Пустише њих десетак.

Остале су одвели у пиварску школу и предали их Љотићевцима.

Тако су остали живи ученици оба осма разреда друге мушке. Оног дана једино Бушетић није дошао у школу. Њемци су га покупили и стријељали с другима.“

Мија отвара врата кухиње. Слика, коју неће да заборави до краја живота. Мама Синђа у црнини. Завијена у црну мараму. Велимир остарио за десет година. Усукао се. Нове боре ишарале лице. Седе обоје на клупи. Као два споменика од камена. Безизразне очи зуре у непознатог.

Побијени су сви гимназијалци. Није ли ово сан?

„Тата, мама… ја сам…“

Мија се загрцну. Видео је своју слику на зиду. Рам је био оперважен црним флором.

„Да вам не причам како је било!“, каже Мија и граби синчића у наручје. Само да ови то никада не доживе. Сакрили су га на тавану и покрили кромпирима.

Њемци су још тог дана купили. Једном дневно пењала се мама Синђа горе, да га нахрани. Руке су му дрхтале, није могао кашику да држи. А онда му је испричала шта се све догодило с ђацима прве гимназије.

Ређала му је имена другова, који нису више у животу. Мија је јецао.

“И он? И он?… Мама, ја нисам крив што сам остао жив.”