Данас се навршава 107 година од напада Аустроугарске на Србију, што је довело до Првог свјетског рата, највећег сукоба који је свијет до тада видио, током којег је Србија изгубила више од четвртине становништва.

107 година од напада Аустроугарске на Србију

Прошло је 107 година откако је, 28. јуна 1914, српска краљевска влада из Беча добила телеграм следеће садржине: „Пошто краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју је предао аустроугарски посланик у Београду, царско-краљевска влада налази за потребно да сама да задовољења својим правима и интересима и да ради тога прибјегне оружаној сили. Аустроугарска сматра да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом”. Овај телеграм није значио само објаву рата Србији. Он је значио и почетак Првог свјетског рата, највећег војног сукоба који је свијет до тада видио.

Већ у ноћи између 28. и 29. јуна почели су први напади аустроугарске војске и то на неколико локација, а најжешћи су били удари на Београд. Престоница Србије, која се налазила на самој граници с Аустроугарском, бомбардована је с копна и с ријека, одакле су царско-краљевски монитори обасипали град најсавременијим бомбама тога времена.

Поводом почетка рата огласио се и регент Александар, који је српском народу упутио манифест следеће садржине: „Мојим јуначким и драгим Србима. На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци. И ако тешка срца и свјестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу када су се српски ратници спремали да прибирају плодове свога труда, ја сам принуђен позвати све моје храбре Србе под српску тробојку, са увјерењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака…”

Напад на Србију имао је велики међународни одјек. Русија је објавила најприје дјелимичну, а потом и општу мобилизацију на граници према Аустроугарској. Њемачка је на то већ 1. августа објавила рат Русији, а два дана касније и Француској. Наступајући према Паризу, у складу с раније разрађеним војним плановима, њемачке трупе су ушле у Белгију. То је био повод за Велику Британију да објави рат Немачкој. Тако је за недјељу дана један сукоб, за који се мислило да ће можда имати само локални карактер прерастао у Велики рат, који ће у наредне четири године однијети 20 милиона живота и изазвати огромне промјене у међународним односима.

Подсјетимо, повод за рат био је Сарајевски атентат, односно убиство аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, које је на Видовдан 28. јуна 1914. у Сарајеву, с неколико сарадника, извршио Гаврило Принцип, припадник организације „Млада Босна”. Али, прави узрок рата био је много дубљи и лежао је у супротстављеним интересима великих сила. Свијет је још раније био подјељен у два блока – Централне силе, које су чинили Њемачка и Аустроугарска, и силе Антанте, које су чиниле Велика Британија, Француска и Русија. Централне силе тежиле су новој подјели свијета – Њемачка, која је од уједињења доживјела брз развој, али није имала колоније, ширење утицаја на друге континенте, а Аустроугарска ширење власти и утицаја у правцу југа.

Зато су Сарајевски атентат ове државе видјеле као одличан повод да ратом постигну своје интересе. Убрзо по сахрани Франца Фердинанда почела је пропаганда да је прави кривац за њихово убиство Србија, а да су Гаврило Принцип и његови сарадници били само оруђе у рукама српске државе. Паралелно са изношењем „доказа”, који су ишли у прилог таквим тврдњама, о Србији се говорило као о сталном извору криза и нестабилности који се само ратом може „довести у ред”.

Одлука да се крене у рат већ је била донијета па је аустроугарска влада 23. јула српској влади упутила ултиматум за који је Едвард Греј, министар спољних послова Велике Британије, рекао да је „најгори документ који је једна држава икада упутила другој држави”. Нота је, поред увода који је говорио о кривици Србије, имала и десет тачака (захтјева) које је српска влада морала да испуни, а од којих су многа задирала у њену независност. Тако се у тачки четири од српске владе тражило „да пристане да органи царске и краљевске владе у Србији учествују у угушивању сваког покрета против територијалног интегритета монархије”. Рок за испуњење ових захтјева био је 48 сати.

Посљедње што је Србији у то вријеме одговарало био је рат против много јачег противника, али није жељела ни да пристане на захтјеве који би значили поништавање независности. Добила је и подршку из Русије, која јој је обећала да је, у случају напада, неће оставити на цједилу. Зато је на ноту одговорила суздржано пристајући на све услове, осим оних који су директно задирали у њену независност. Овај одговор влада Аустроугарске оцијенила је као незадовољавајући.

Рат је могао да почне…

Извор: Политика