Дневници хрватског кардинала Алојзија Степинца до данас нису објављени, нити су доступни научној и широј јавности. У јавност су процурили само неки изводи који довољно говоре о томе шта је тај кардинал из најмрачнијег доба хрватске историје мислио о Србима.

Алојзије Степинац

Мјешовита римокатоличко–православна комисија која би требало да расвијетли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током и након Другог свјетског рата, на основу чијих налаза ће Ватикан одлучити о Степинчевом проглашењу за свеца, завршила је своје четврто засједање у петак у Славонској Пожеги и наставиће га у Подгорици.
Комисија сачињена од српских и хрватских историчара и црквених отаца требало би да улогу хрватског кардинала у Другом свјетском рату оцјењује на основу историјских извора.
Оно што није познато јесте посједује ли комисија и Степинчеве дневнике за које се вјерује да се чувају у Београду. Још 2003. године пронијела се вијест да је тадашња хрватска министарка правосуђа Ингрид Античевић Мариновић свом српском колеги Владану Батићу укидање виза за грађане Србије условила враћањем Степинчевих дневника из Београда у Загреб.
Како су тада пренијели београдски медији, и сам министар Батић био је изненађен тим условом, јер до тада нико није знао да се Степинчеви дневници налазе у Београду.
Директор београдског Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина каже да у Архиву Србије постоји посебно одјељење — архив БИА (некадашња УДБА, ДБ, Државна безбедност), у којем се чувају не само Степинчеви дневници, него и филм снимљен у љето 1942. године, под називом „Кризмање дјеце са Козаре“, које врши Алојзије Степинац, а кумује Анте Павелић.
– Алојзије Степинац оставио је пет свезака дневника, свака страница тога дневника је фотографисана и умножена у десет примерака, једна копија је стигла у Савезни, а једна у Републички МУП. Насљедник тих служби — БИА — има два примјерка тих дневника – тврди Мишина.
Загребачки филозоф, Србин Светозар Ливада рекао је у једном интервјуу да је један од ријетких који је читао Степинчев дневник.
“Ја сам један од ријетких који је прочитао Степинчев дневник, који, узгред, никада није штампан, нити ће икада бити објављен. Зато што је Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада тај дневник неће бити објављен, јер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату који је страдао због својих хришћанских увјерења и жртвовања за вјеру“, рекао је Ливада том приликом.
– Чувена је његова изјава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и јуха би се раздвојила“ или „Што се тиче православља, ту нема човјека, нема истине, нема морала“ – навео је Ливада.
Изводи из Степинчевог дневника свега су два пута објављени у штампи социјалистичке Југославије. Први пут су објављени у „Економској политици“ почетком педесетих година прошлог вијека, а други пут их је објавио хрватски историчар Љубо Бобан 1989. године у загребачком недјељнику „Данас“.
Ове изводе користио је и српски књижевник Радомир Смиљанић у свом роману „Таргет пост скриптум“.
Степинац у истом периоду у дневнику изражава огорчење догађајима од 27. марта, јер је Хитлер остао необезбеђеног бока пред напад на СССР:
„…али из цијелог овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити док је једнога од њих на животу.“

Други цитати из Степинчевог дневника из истог периода гласе:
„Ни у мору мјере, ни у Влаха (Србина) вјере. Тако лијепо каже наш хрватски народ.“
„Дух бизантизма и славенофилства је нешто грозно.“
„Да је само свемогући и свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је непојмљиво да се уговори и обавезе кидају без икаквога скрупула“, објавио је портал Српска – Босна.
„Graece fides, nulla fides (грчка (православна) вјера, никаква вјера). Чврсто вјерује у то наш хрватски народ.“
Степинац је ове ријечи, како Смиљанић каже, записао у четвртој књизи свог дневника на 172. и 173. страни.
Алојзије Степинац је проглашен блаженим, а Римокатоличка црква је покренула процедуру његове канонизације, чему се Српска православна црква жестоко противи, јер га сматра одговорним за злочине који су почињени над мањинским народима у Хрватској за вријеме НДХ и Анте Павелића.
Због супротстављених ставова двеју цркава о лику и дјелу Степинца, папа Фрања је иницирао формирање Мјешовите комисије од представника СПЦ и Римокатоличке цркве у Хрватској, која има задатак да укрсти историјске аргументе и расвијетли улогу и одговорност Степинца за злочине НДХ током Другог свјетског рата.
Папа Фрања је тиме практично зауставио процес канонизације Степинца, док Комисија не оконча дијалог.