Многи Срби данас мисле или да историја нашег народа почиње са успоном Немањића као владарске династије или, што је посебно забрињавајуће, вјерују у псеудоисторију и бајковите фалсификате о „народу најстаријем”. Међутим, историја Срба прије владавине Стефана Немање изузетно је богата и без измишљених прича о томе како су Адам, Ева и Рамзес носили шумадијске опанке.

Држе велики дио Далмације

„Најстарији посредни податак о балканским Србима налази се у имену Гордосервона у Битинији, који се помиње 680/1. године; име је несумњиво добио по Србима које су Византинци преселили у Малу Азију”, пише у „Историји народа ФНР”. „По имену они се изричито помињу већ као народ који држи велики дио Далмације (старе римске провинције)’ тек у вези са устанком Људевита Посавског (822)”, пише у књизи.

Ипак, прве опширније вијести о Србима имамо тек из списа Константина Порфирогенита.

„Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе с оне стране Турске (Мађарске), на мјесту које се код њих назива Бојки, гдје им је сусједна Франачка, као и велика Хрватска. Пошто су два брата наслиједила на власти свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа и пребјегао у Ираклију, цару Ромеја, и тај исти цар га је примио и за насељавање му дао мјесто у солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив. Послије неког времена су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли Дунав, они се покају и преко стратега који је тад био у Београду, јаве цару Ираклију да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, бјеше под влашћу цара Ромеја, а биле су опустошене од Авара, то цар у овим земљама насели исте Србе и они бјеху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дјела побожности, изложи им хришћанско учење”, пише Порфирогенит.

Прво име

Пошто овај византијски цар ово пише у 10. вијеку, питање је колико су изнесене чињенице тачне. Међутим, оно што је занимљиво у његовом тексту јесте спомињање првих имена српских владара, које су историчари назвали Властимировићи или, много рјеђе, Вишеславићи и Војиславићи.

„Пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је пребјегао цару Ираклију, њега је наслиједио у владавини његов син, а затим његов унук, и тако редом архонти из истог рода. Послије извјесног броја година од њих се родио Вишеслав, а од њега Радослав, а од њега Просигој”, пише Константин Порфирогенит.

Иако о Вишеславу или, како други тумаче грчку верзију имена, Војиславу нема много података, претпоставља се да је владао од 780. до 814. године. Његово име, као и имена првих његових насљедника су словенска.

Рат с Бугарима

Први српски владар о којем је познато више од пуког имена јесте Властимир. Иако је његова стварна титула мистерија, већина историчара га назива или кнезом (архонтом) или жупаном, а прву нашу владарску династију по њему назива Властимировићи.

„Све до времена овога Властимира Бугари су живјели мирно са Србима, као блиски сусједи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске”, пише византијски цар Константин Порфирогенит.

Тај трогодишњи српско-бугарски рат вођен је средином деветог вијека, највероватније између 848. и 851. године и говори о снази тадашње државе. Управо захваљујући том сукобу и чињеници да је кан Пресијам владао од 836. до 852. могуће је закључити да је Властимир владао у сличном периоду, као и да је преминуо 851. године.

Ширење државе

Овај рат довео је до поновног насељавања утврђених мјеста, која су дуго била у рушевинама, а затим је дошло и до знатног јачања Србије.

„У вријеме Властимира, власт српских кнезова проширила се на другу страну динарског масива. Прије средине деветог вијека, травуњски жупан повезао се с владалачким родом Србије на тај начин што се Крајина, син жупана Велоја, оженио ћерком кнеза Властимира. Своме зету Властимир је дао титулу кнеза и тако је основана локална травуњанска династија. Ова промјена била је могућа само у условима врховне власти кнежева Србије и имала је за циљ да ту врховну власт трајно обезбиједи”, пише у „Историји српског народа” (1981).

Успон прве српске државе у 9. вијеку настављен је и послије Властимирове смрти. Власт над земљом тада су наслиједила његова три сина – најстарији и први међу једнакима Мутимир, Стројимир и Гојник, што је било уобичајено и за словенске државе, али и за рани средњи вијек.

Дарови или данак

„Пресјамов син Борис, вјерујући да Бугари сад неће наићи на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута остадоше побједници. Они не само што потукоше Бугаре, него и заробише Борисова сина Владимира и дванаест бугарских бољара. Послије склопљеног мира, бојећи се за себе, Борис је замолио сигурну пратњу до границе и добио је у лицу двојице синова Мутимирових, Брана и Стевана. Они га, прича Порфирогенит, „испратише здрава читава до граница све до Раса”. Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, била је, дакле, средином ИX вијека, граница рашке државе. Ту су, на граници, измијењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима „велике дарове”, а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су тврдили да је ово давање са српске стране било обавезно, дакле као нека врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много сигурни за даље борбе и стога су радо прихватили понуђену погодбу; тим прије, што их Бугари нису дирали у посједу нити мијењали њихово унутрашње уређење”, пише Владимир Ћоровић у „Историји српског народа”.

Иако је успостављен мир с Бугарском, Србија није мировала, већ су браћа почела извјесну игру престола.

Брутална борба за власт

Прва српска средњовјековна држава није имала сталне границе и није познавала појам класичне престонице. Ипак, једна ствар је у њој била константна и заједничка са каснијом немањићком Србијом – борба за власт са бруталним исходом. Прве биљешке о сукобима због трона говоре да је већ Мутимир збацио своју браћу Стројимира и Гојника са мјеста сувладара и послао их у Бугарску као таоце. Крај себе је задржао само братанца Петра Гојниковића, који је затим побјегао у Хрватску и чекао прави тренутак да се освети.

„Мутимира је послије његове смрти наслиједио најстарији син Прибислав. Затим, послије једне године, Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протјерао с власти свог рођака Прибислава и његова два брата (Брана и Стефана), а они су побјегли и дошли у Хрватску. Три године касније Брано нападне Петра, али је био од њега побјеђен, заробљен и ослијепљен. Двије године послије тога, Клонимир, син Стројимиров, побјегао је из Бугарске и он је дошао и са војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намјером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година”, пише византијски цар Константин Порфирогенит.

Осљепљивање је у то време било уобичајен вид казне политичких противника. Преузето је из Византије, под чијим утицајем је Србија и била, а користили су га чак и каснији владари, попут краља Милутина, који је због побуне ослијепио сина Стефана. Циљ је био да се претендент онеспособи за вођење државе у времену у којем је физичка снага владара била важна, а већ ломљење ноге довољан разлог за одлазак с трона.

Послије бурног почетка, Петар (891-918) скоро је двије деценије владао у миру, вешто балансирајући између Бугарске, која је под царем Симеоном стекла велику моћ, и Византије, која је одбијала да подвије реп и повуче се.