Немар и сплет историјских околности, учинили су да једна од најотмјенијих београдских улица добије своју кућу страве и ужаса.

Судбина је хтјела да се некада најљепша породична кућа Београда сада пореди са уклетим грађевинама из хорор филмова. Да иронија буде већа, у непосредној близини некада прелијепе двоспратнице, налазе се луксузне виле у којима су смјештена дипломатска представништва неколико земаља. И зграда која се налази на адреси Кнеза Милоша 66 имала је исту намјену, али до реализације зацртаног плана никада није дошло.

Умјесто тога, сасвим неправедно, постала је објекат руиниране унутрашњости, запуштене спољашњости и потенцијални извор заразе у самом центру града.

А није увијек било тако…

Здање као одраз моћи и богатства

Изворно, кућа је припадала једном од најзначајних људи у историји српске пријестонице – познатом чешком трговцу и занатлији Игњату Бајлонију.

Од свих добара које је за живота оставио Београду, успомену на њега данас чува пијаца која се налази у близини Скадарлије. А некада је баш ту била мочвара, коју је Бајлони исушио како би створио пивару, најчувенију у овом дијелу Европе.

Упоредо са његовим пословним успјехом, широм Београда је обновљено неколико зграда важних за економију ондашње вароши, а ницале су и грађевине у којим су живели чланови породице Бајлони, наводи Историјски забавник.

Једна од њих била је и кућа у улици Кнеза Милоша, са скровитим двориштем које се налази иза ње. Старији Београђани и данас вам могу испричати да је здање било толико лијепо и “на гласу” да су пролазници застајали како би му се дивили.

Али, то су све давно прошла времена…

Од пријестоничке љепотице до куће духова

Послије национализације обављене по завршетку Другог свјетског рата кућа је дошла у посјед општине Савски венац. Двадесет година касније, власти су одлучиле да је 1962. године продају Републици Гвинеји, како би се баш на том мјесту отворила амбасада ове афричке земље.

У међувремену је према мишљењу урбанистичких стручњака, зграда наводно “изгубила културну и архитектонску вриједност”. Предвиђено је рушење и изградња новог објекта на истој адреси. До реализације плана никада није дошло прије свега због недостатка средстава које је требало да обезбиједи нови власник.

Посљедње најаве о могућем реновирању стигле су из сада већ давне 2008. године.

Скоро деценију касније, оронула фасада је прекривена мрежом која недовољно обезбјеђује прометни тротоар који се пружа поред саме куће.

Дио грађевинског материјала који се овде налази годинама само на први поглед одаје утисак да је реч о градилишту. Мајстора нема, а кућа је постала омиљена дестинација паса луталица, мачака, а поједини суграђани свједоче да се у њој крију и пацови. И то све на само неколико метара од мјеста гдје стотине Београђана свакодневно чека прадски превоз…