Ако сједнете у ауто у Панчеву и возите веома опасним путем 1.364 километра стижете за нешто више од 18 сати у Украијну, у град Панчево. Ријеч је о малом мјесту у у Кировоградској области. А ако мало боље погледате мапу подручја, одмах крај Панчева је Кањижа, десно Суботица, а мало изнад Земун и Ковин.

Сва та имена наших градова се налазе и на таблама градова у Украјини. И то већ 270 година.

А да бисмо схватили како су се нашла тамо морамо да се вратимо у 18. вијек, када су српски сељаци и војници кренули у сеобе, још једном и опет на исток. Било је то вријеме великих превирања у Банату, на тлу данашње Мађарске и Румуније. Разграничена је Потиско-поморишка војна граница, а Срби који су на том подрчју живјели као граничари остали су без посла 1751. године. Прилика за преживљавање без војне плате скоро да нису ни постјале, па су кренули у сеобу. Из Русије су добили позив да населе територију запорошких козака, и кренули су. Више од 220 породица са свом имовином на леђима прешло је тај пут од 1364. километра. А тамо их је дочекала земља коју им је додјелила Јелисавета Петровна, кћи Петра Великог и Катарине Прве.

ЖИВОТ НАКОН СЕОБЕ

Подјелила им земљу на којој „од стварања свијета нико није живио” забиљежио је српски војник Симеон Пишчевић у својим „Мемоарима”. Ту, дуж границе царства са Турском, 1753. настала је провинција Нова Србија (Нова Сербија), на територији данашње Кировкрадске области у Украјини и војничко-ратарска насеобина Славјеносербија на подручју ријеке Лугана. Декретом царице Јелисавете прве од 24. децембра 1751. „О примању Срба у поданство, који желе да населе Русију и да служе у пуковима у сврху ојачања границе са турском земљом и насељавања истих“ започиње период постојања Нове Србије.

Српски колонисти са собом су понијели само неопходно, али су ријешили да новој домовини дају мали печат старе. Мјестима у којима су живјели дали су имена градова одакле су дошли.

Како је прије три године у великом интервјуу за Блиц историчар Дејан Ристић објаснио сеобе Срба у Русију, до којих је дошло током 18. вијека, су безмало митска прича српске историје.

– У ово наше вријеме можемо констатовати и то како безмало више нема никаквог трага постојања неколико десетина хиљада Срба који су се на царски позив од 1751. до 1753. населили у области на десној и левој обали Дњепра у јужној Русији да би потом врло брзо изгубили повлашћени положај, идентитет и на крају крајева слободу, претапајући се са домицилним руским становништвом. Са престанком даљег прилива Срба из Хабсбуршке монархије који би попуњавали руске пукове, царица Катарина друга Велика је већ 1764. на почетку своје владавине и формално укинула тзв. “Нову Србију” и припојила је другим губернијама. Српски официри који су као заповједници пукова предводили миграцију, попут Хорвата и Шевића дијелом су изгубили повластице због афера са проневерама новца, док су се преостали помешали са руским племством. Све већи прилив руског становништва на југ је врло брзо истиснуо и употребу српског језика – објаснио је Ристић.

ЈЕЛИ СУ ТРАВКЕ

Према записима прве године живота ових досељеника у пустој степи биле су јако тешке. Извори биљеже да су ови „Панчевци” јели травке које су се могле кувати и „неко корење, које је личило на црни и бели лук”, а живјели под шаторима или у колибама од прућа и грања, које су покривали травом. „Свуда је”, пише Симеон Пишчевић у својим мемоарима, који су касније били инспирација Црњанском за “Сеобе”, „био јад, жалост, а људи личили на несрећне бродоломнике”. Плата тим „вечним граничарима” стизала је са закашњењем и нередовно и трошена је само на одјело и друге војне потребе, али се „дошљаци брзо прихватише земље, узајамно се помагаше и тако од немаштине отимаше”.

На питање да ли је насељавање Срба на територију данашње Украјине био потез доброчинства или је по сриједи била војна корист, Ристић је рекао:

– Руку на срце, увијек изнова треба понављати то како велике силе кроз историју препознају и искључиво дјелују у складу са својим националним и државним интересима те стога позив царице Јелисавете прве треба тумачити као чин инспирисан потребом даљег ојачавања у људству оружаних снага царске Русије, а не и као некакав потез доброчинства. Наша стална потреба да у поступке појединих сила учитавамо некакво непостојеће историјско пријатељство, или макар наклоност, у односу на нас временом нас је довела дотле да врло често крајње ирационално и емотивно сагледавамо сопствену прошлост или актуелни међународно-политички тренутак, базирајући своје ставове на стереотипима и некаквим “историјским савезништвима и пријатељствима” других народа и држава у односу на нас – истакао је историчар.

РАСКОЛ

Предводници ових сеоба били су Јован Хорват и Милош Шевић. Како је и због чега дошло до раскола између њих двојице, због чега су настале двије територије “Нова Србија” и “Славеносрбија”?

– Разлоге суштинског и трајног слома те обје “сеобе” Срба на територију јужних области тадашњег Руског царства, прије свега, треба тражити у недовољно доброј организованости и традиционалној склоности ка међусобицама код Срба који су се упустили у ту својеврсну авантуру. Исувише малобројни да би представљали респектабилну етничку и ратничку скупину, међусобно недовољно уједињени и без јасних циљева, Срби су врло брзо почели да се дјеле у мање групе што је само додатно убрзало процес њихове асимилације у Русе. Дакле, може се казати да узроци неуспјеха одржавања Срба као самосталне етничке скупине на том подручју, као и њихове брзе асимилације леже у недовољним капацитетима да се самоорганизују и успоставе као значајан етнички и ратнички корпус за који би царски двор у Петрограду показао трајнији интерес. Административни центар тзв. “Славјаносербије” је био Бахмут (од 1924. Артемивск). “Славеносербија” је, као административна јединица, на исти начин као и “Нова СрбНова Србија” изгубила свој статус, али су се трагови уградили у само име овог округа, објаснио је Ристић, наводи Блиц.

Према пописима становништва из 1862. године у Русији је у Херсонској губернији, нађено је 1.000 људи које су тражили да се забиљежи да су они: Сербски! Непуне четири деценије касније, 1900., није нађен ниједан Сербски.

ДА ЛИ СУ НЕСТАЛИ СРБИ У УКРАЈИНИ

На питање да ли се зна каква је судбина Срба који су населили ову област Ристић је рекао:

– Српски досељеници су у значајном броју почели да подижу своје насеобине, а давали су им имена својих родних мјеста те се данас у срцу Украјине налазе вароши Панчево, Смедерево, Земун, Вараждин, Вуковар, Бечеј, Сентомаш, Чонград, Сомбор, Турија, Мошорин, Бешка и многих других. Поред топонима, веома често се може наићи и на презимена као што су Хорват, Вујић, Милорадовић, Стратимировић, Удовички, Аврамов, Степанов… Наравно, након административног гашења области, а усљед непобитне културолошке и етимолошке сродности, дошло је до брзе асимилације. Највећи дио живља се брзо асимиловао и готово у потпуности изгубио знање о својем поријеклу, рекао је Ристић.

Према старим пописима забиљежено да је у Новој Сербији и Славјеносербији живјело око 26.000 људи, а данас у украјинском Панчеву живи само 1.844 становника.