У НЕВЈЕРОВАТНИМ свједочењима и причама о Титовом боравку у Шпанији, најдаље је, ипак, отишао Шпанац Енрике Ристол који тврди да је Тито био поријеклом Шпанац!

ФРАНКО БИ ТИТА ОДВЕО НА ГРОБ!

У првој години послије Франкове смрти, када се и Тито приближавао крају свог живота и своје владавине, оживјеле су свакојаке приче и „свједочења“ о томе да је југословенски доживотни предсједник и државник од немалог свјетског угледа, свакако, учествовао у Шпанском грађанском рату.

Енигма тог његовог наводног боравка на Иберијском полуострву, добила је на тежини понајвише због тога што су се појавила „открића“ да он тамо наводно није био да би се борио против Франка и фашизма, него да се првенствено бавио ликвидацијом кадрова из сопствене партије – онима који су дошли у Шпанију да се боре у саставу Интернационалних бригада.

Таква „свједочења“, као и приче о Титовом боравку у Шпанији (1936 – 1939), добиле су на интензитету послије Франкове смрти 25. новембра 1975. године. Тада се о томе могло причати отвореније у Шпанији, а и у Југославији, јер је Титова моћ видно ослабила. И док су једни, искључиво Шпанци, свједочили о дружењу са југословенским маршалом на шпанском бојном пољу, други, првенствено домаћи истраживачи, почели су да се баве његовом тајном улогом, ако је уопште било, у Четвртом одсјеку при Интернационалним бригадама, који је дјеловао под надзором совјетског НKВД и Kоминтерне.

Задатак тог одсјека је био откривање и ликвидација фашистичких агената убачених у редове Интернационалних бригада, а такође и обрачун са троцкистима, који су били Стаљинова опсесија, тим прије што је Лав Троцки још дјеловао у изгнанству.

Та тамна страна Титове шпанске енигме, ријетко се раније помињала, вјероватно и због тога што је и он у неколико наврата негирао да је био у Шпанији, а такође и због оне кроз историју толико пута доказане истине да се о вођама док су на власти не пише цијела историја, поготово не она истина која им не иде у прилог.

На ту другу тамнију страну Титове „шпанске каријере“, својевремено се осврнуо и познати енглески историчар Томас Хјуз, који важи за једног од најбољих познавалаца Шпанског грађанског рата. Он је у својој двотомној књизи „Шпански грађански рат“, написао да је Тито ратовао у Шпанији.

Kада су новинари примјетили да „Тито то не признаје“, Хјуз је одговорио: „Вјероватно да за то има разлога“. И навео је да су се у оно вријеме у врху KП Југославије одигравали разни, више прикривени него јавни обрачуни. Поменуо је и случај Милана Горкића, Титовог претходника на челу партије југословенских комуниста, кога су баш у вријеме Шпанског грађанског рата појеле стаљинистичке чистке.

ДВОЈНИK ПОСЛАТ У ЈУГОСЛАВИЈУ

НЕKАKО непосредно послије Франкове смрти, појавила се у Мадриду прича да је и ”каудиљо” био у вези са Титовом шпанском енигмом. Наиме, до њега је била стигла прича да је Тито убијен у Мадриду за вријеме Шпанског грађанског рата, да је тамо и сахрањен, а да су Руси у Југославију послали његовог двојника који ће касније постати маршал. И кад је неко запитао Франка да ли би примио Тита ако он пожели да дође у Шпанију, овај је одговорио потврдно и додао: „И одвешћу га на његов гроб…“

У вријеме када се Шпанија, послије Франка, отварала, а Тито се приближавао свом крају, онај сентиментално романтични „фронт“ првенствено са шпанског терена, бавио се Титовим боравком на тамошњим бојиштима, мада нико о томе није нудио никаква поуздана документа, фотографије или нешто слично.

У листу „Ел периодико“, огласио се у јесен 1976. године Нарцис Бирц из Ђероне:

„Био је Тито овдје, како да није. Ја сам са њим ратовао на Ебру…“

Проговорио је и историчар из Валенсије Висенте Балагер, аутор познате књиге „Сјећања на тешке године“. Покушао је да буде убједљив: „Тито овдје јесте био. Он је сигурно имао неке своје разлоге да то крије, али да је био – био је. Ја ћу вам наћи стотину живих Шпанаца који ће вам то потврдити“.

То је умјесто њега урадио новинар Енрике Рубио. Он је дан послије Титове смрти, преко таласа Радио Мадрида, позвао све Шпанце који су знали Тита да му се јаве.

У року од два дана јавило му се 107 Шпанаца. Све лични познаници и саборци покојног маршала.

Међу њима је био и Емил Гаригес из Kаталоније, који је послао факсимил једне странице из почасне књиге „Опсерваторије на Ебру“, у коју се Тито уписао за вријеме грађанског рата.

Најузбудљивије је, ипак, било свједочење Енрикеа Ристола, који живи у мјесту Манреса, код Лериде, у Kаталонији. Његова прича је шокантна.

Он каже да постоји озбиљнија ствар од тога да ли је Тито учествовао у Шпанском грађанском рату или не, да ли је радио за НKВД или не.

„Тито је, људи, поријеклом Шпанац!“, рекао је он и наставио: „Овдје у Манреси живјела је породица Броз. Титов отац се звао Јосе Броз. Био је власник гостионе ‘Kан Тито’, која се налазила у улици Сан Андрес, број 10“.

Ристол је затим испричао да је Титовом оцу посао кренуо лоше, упао је у банкрот и онда се убио, наводе Новости.

„И знате ли како је то урадио“, прича Ристол. „Ставио је марамицу на слепоочницу и онда елегантно и без журбе пуцао себи у главу. Није хтио да му барут спржи праменове косе и да му крв упрља лице. Његова удовица, када је то задесило, није могла да остане у Манреси. Покупила је своје двоје дјеце и отишла. Заувијек. Било је то на самом почетку вијека (двадесетог).

Послије смо чули да је стигла у Хунгарију и да је тамо и остала. Једно од њено двоје дјеце звало се Јосип Броз…“

Ношена крилима људске маште и храњена митом Шпанског грађанског рата, који је био опојна тема 20. вијека, прича о Титовом боравку у Шпанији тако поприма димензије легенде у којој је више енигме него стварности. Њу више није било могуће зауставити.

Једна ствар је у свему томе сигурна: они који на Иберијском полуострву свједоче да су са Титом „ратовали“ у Шпанији, у то дубоко верују.