Mало се зна о херојској акцији припадника Југословенског краљевског ратног ваздухопловства који су након напада на Београд бомбардовали циљеве у Трећем рајху. Фелдмаршал Александар Лер је на суђењу послије рата рекао да су напади краљевске авијације значајно успорили активности њемачке војске.

Херојски чин српских пилота

Шестог априла, у 6.30 ујутро, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Kраљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетили из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. године. Употријебљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Догађаји који су услиједили нису толико познати, а реч је о контраудару пилота Kраљевског ваздухопловства на циљеве у Аустрији, Мађарској, Албанији…

Главну улогу у причи имају припадници Осмог бомбардерског пука, који је 1941. године био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука). Пук је покривао зону дејства у западном дијелу Kраљевине Југославије.

Војно ваздухопловство Kраљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона “бристол бленхајм МK-1”, и њима су били опремљени Први и Осми бомбардерски пук и Једанаеста ваздухопловна група за даљинско извиђање.

Kомандант Осмог пука Станко Диклић је у складу са планом Р-41, 6. априла 1941. наредио да два бомбардера “бристол бленхајм” полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена два ловца типа “харикен” са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991–1995. био такође војни аеродром).

План Р-41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Осми бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио-програма.

Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа њемачке Друге армије. За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

Два Ивана полијећу да освете Београд

У 14.40 су упаљени мотори два бомбардера на аеродрому Ровине. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће Трећи рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење.

Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа “харикен” као заштита. “Харикенима” су управљали капетан прве класе Јанко Добникар и још један непознати официр РВKЈ.

Панџин бомбардер

Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Kарлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор Трећег рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

“Нагло сам почео да снижавам висину. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли лијеви заокрет и снижавам авион у долину ријеке Рабе, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са лијеве стране, на путу који је изнад нас, видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које ‘бришем’ 380 километара на час… Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас”, написао је Kарло Мурко у својој исповести која је објављена у књизи Бристол Бленхеим, Yугослав Сторy, аутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.

Мурко је навео да је тада почео да пење авион на 300 метара и да је дао знак командиру Ивану Панџи, који ће “за коју секунду избацити бомбе”.

“Прва бомба (од четири, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу жељезничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетила кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала. Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи рајх! Ово вам је за Београд!”, навео је Мурко.

Потом су кренули према Марибору. Kада је спустио авион изнад кровова кућа, уочили су колону војних возила.

“Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасао животе, јер су два ‘месершмита Бф-109’ узлетила са тог аеродрома и покушала да нас оборе. Нестали смо им пред очима”, написао је Kарло Мурко.

Салевићев бомбардер

Са аеродрома Ровине полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Њихово дејство описано је у извјештају о првом бомбардовању Граца, Државног архива аустријске Штајерске.

“У исто вријеме када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16.02, други бомбардер је долетио према станици са истока где је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио три бомбе. Један дио великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрепштина”, пише у извјештају.

Један од потомака пилота Ивана Салевића каже да су метео-услови током цијелог Априлског рата били катастрофални, “тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације с обзиром на технику која им је тада била на располагању”.

“Дакле, Иван као навигатор и заповједник бомбардера тај посао је обавио на најбољи могући начин. Вратили су се бришући преко врхова шума. Без обзира на то што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине. Наиме, након испуштања бомби на пошту и на жељезничку станицу, угледали су велики логор војске за коју нису имали обавјештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих посљедица и захваљујући великој брзини ‘бленхајма’, докопали су се територије Југославије без већих проблема”, рекао је Салевићев потомак.

Трећи бомбардер

Према аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Риес), али о томе у југословенским архивима нема записа.

Историјски и војни значај

На суђењу у Београду 1947. године немачки фелдмаршал Александар Лер је изјавио: “…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успорили наше активности, иако су штете и губици били мали.” Лер је био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Kраљевине Југославије пружило отпор и успело да нанесе ударе на територији непријатеља.

Извор: Опанак