21/06/2021
Режисер Златан Дудов
Нико није постао владика у свом селу, каже народна пословица, која се савршено уклапа у судбину умјетника који је био познатији у Европи прије и послије Другог свјетског рата, него међу нама.
Да није ријетких заљубљеника у филмове и истраживања, попут новинара Петра Виденова и Ивице Иванова из Димитровграда, као и Јовице Ђурића, професора филозофије из Пирота, дјело Дудова вјероватно би прекрио заборав, иако он то нипошто не заслужује.
„Златан се на филму бавио социјалном проблематиком, односно пролетаријатом и његовим положајем тридесетих година прошлог вијека. Његово прво остварење “Kuhle wampe” (Гладни стомаци) јесте социјално ангажован филм, чија се радња одвија у предграђу Берлина, гдје гладни радници током љета постављају шаторе и ту бораве.
Режију тог филма повјерио му је знаменити Бертолт Брехт, са којим је Дудов већ сарађивао. Филм је снимљен 1932. године и позива на љевичарску идеологију, социјалну правду, на промјене. Мотив и поента овог дјела је да свијет треба да се промјени и да буде правичнији – кажу ови истраживачи, који су са Ивицом Ивановом о Дудову снимили и докуметражни филм.
“Гладни стомаци” Златана Дудова је одмах по завршетку у више наврата, због цензуре “касапљен”, скраћиван и опет монтиран. Уздрмао је Њемачку, у којој је Хитлер само неколико мјесеци касније 1933. дошао на власт.
„Гебелс је као министар пропаганде, бирао филмове, које су заједно са Хитлером гледали на приватним или партијским пројекцијама. Када је Хитлер видео Дудовљево остварање, буквално је побјеснио и трајно га забранио. Упркос томе или зато, нацисти су Дудову понудили сарадњу на њиховим пропагандним филмовима, али је он то глатко и чак смјело одбио, што показује величину његове личности“, каже Јовица Ђурић.
„Остварење, својеврсна сатира тадашњег нацизма и организације Њемачке, завршено је за свега мјесец дана са богатом донаторком у насловној улози, али није могло у биоскопе. Дудов га узима, неким чудом успјева да га прокријумчари преко границе и бјежи у Француску, гдје је имао премијеру 1934. године“, прича Петар Виденов.
“Мјехурићи од сапунице” те године и наредних година приказивани су у Француској, Холандији, Британији, Белгији и још неким западноевропским земљама, а Дудов, који је сарађивао и са Фрицом Лангом, једном приликом је, говорећи о посљедњим данима у Њемачкој, рекао да је послије филма “Мјехурићи од сапунице” иза себе имао стално полицијску пратњу и уходе и да је морао да емигрира у Француску.
Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог вијека, Дудов одлази у ДДР и, практично, покреће филмску умјетност те земље. Снимио је десетак играних филмова, међу којима су “Хљеб наш насушни”, “Јачи од ноћи”, “Капетан из Келна”, “Заблуде”…
Погинуо је 1963. године у саобраћајној несрећи, за вријеме снимања филма “Кристина”. Међу западноевропским филмским свијетом сматран је за режисера соцреалистичких филмова. Слободан Алексић, хроничар из Димитровграда, каже да је Дудов у другој половини прошлог вијека, тачније педесетих, у неколико наврата долазио у свој родни град, али да је то чинио без икакве помпе и да се јавио само неколицини људи које је желио да види…
Извор: Јадовно