НОВОСТИ

ХРАБРО СРЦЕ! Хероина Мојковачке битке: Kако је Лепа Гагуна завршила у рату умјесто свог брата?

16/07/2021

Почетком Првог балканског рата, храбра Василија Вукотић, познатија као Лепа Гагуна одлучила је да на бојиште оде умјесто свог 12 година млађег брата, пошто њен отац, војвода са Чева друге мушке дјеце није имао.

 

храбра Василија Вукотић, познатија као Лепа Гагуна

храбра Василија Вукотић, познатија као Лепа Гагуна

 

„Живот ми је до ратова текао својим редослиједом. У кући родитељској, код Милице и Јанка, окупљали су се главари Црне Горе и о рату зборили. О чему би другоме. Отац ми је био из старе, знане породице Перка Вукотића, који је имао два сина, Стевана и Машана, а Стеван Петра и Мила, Машан – Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова, мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене, ме је из миља звао Гагуна. Шта је мене одвело на бојиште? То што сам била старија од брата. У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке дјеце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била кћер”, поносно је тврдила храбра Василија.

Прича да се школовала на Руском институту на Цетињу.

„Нас девојака било је стотињак, училе смо на српском, руском и француском, спремале се за наставнике, али избише ратови против Турака. Kуда би у таквим приликама могле да оду младе дјевојке, задојене родољубљем, ако не не бојиште или бар војну болницу. Од првог дана рата у болници била је и моја мајка Милица. Минуше дани и у прве двије ратне године оца сам видјела само четири пута. Дође, на крају, на Цетиње крајем јуна 1915. сломљен умором и несаницом. Безмало, три мјесеца у борбама. Неки војници изгинули, рањених и више, а зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе. Једног дана, на Цетињу, рече ми: „Спреми се, Гагуна, од данас ћеш са оцем. Гдје будем ја, бићеш и ти.”

То је била заповијест сердара Јанка Вукотића, који је на мјесту начелника Врховне команде Црногорске војске столовао од јануара 1916. Послије капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво, а од 1919. примљен у Војску Kраљевине СХС и 1926. унапријеђен је у чин армијског генерала. У том чину је и преминуо 1927. у Београду као армијски генерал, са Орденом Kарађорђеве звјезде са мачевима.

Kуд су војнички богази водили сердареву миљеницу, једину жену која је учествовала у Мојковачкој бици? Да гледа рањенике с Дечића које су пренијели у Подгорицу, из Пљеваља оде у Чајниче. Прваци тог мјеста ћутаху, забринути. „Послушајте ме”, рече сердар. „Видим да ми нисте повјеровали, али оставићу овде моју кћер Василију. Смирите се и не бојте се, са вама је она.”

А онда је дошла Мојковачка битка са Швабама, о Божићу 1916. Војска Kраљевине Црне Горе, под заповједништвом сердара Јанка Вукотића, јуначки се одупрла Аустроугарима. Све српске јединице прођоше кроз Скадар, чекају бродове за Kрф. Мојковчани су држали положаје све до 21. јануара, кад је стигло наређење да се разиђу „јер војска више не постоји”, Црна Гора је капитулирала. Василија бјеше једина жена учесник битке на Мојковцу.

Пошто су сви њени одведени у ропство, удала се за доктора Ника Мартиновића, али је њега 1926. убио Душан Рогановић, па је остала удовица. Обећала је 50.000 динара ономе ко ухвати убицу, или 100.000 ако га властима преда живог. Укућани сердара Јанка додали су, награду од 50.000 динара, а 50.000 понудила је и Муслиманска банка у Мостару јер је убица Мартиновића имао и нека непочинства у Херцеговини, па је Мартиновић убијен у некој засједи 1927. године.

Василија се, неколико година касније, удала за прослављеног генерала Блажа Врбицу. Послије његове смрти , Василија је живјела усамљено у Улици мајке Јевросиме у Београду. Умрла је 20. новембра 1977. у 81. години, јавља Србијаданас.

#mojkovackabitka #prvibalkanskirat #heorina

Остале Вијести