25/07/2021
Због одбране од Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира, а муницију смјестили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смјестио се у најбоље одаје конака и онда позвао игумана и монахе па им предложио им да се потурче, а ако то не ураде да одмах напусте манастир.
Игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Пошто су одбили и да се потурче, Турци их истјераше из манастира и они су се повукли у испоснице у клисури више манастира.
Турци су одмах поставили на кулу звонару над капијом свој полумјесец са звјездом, као знак потурчења. То су хтјели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за касније. По истјеривању калуђера, у манастиру је остао само још свети краљ на кога Турци нису рачунали.
По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цијели простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним мјестима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници.
За главног вјерског старјешину одређено је мјесто пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада вјерски старјешина поче да клања на свом мјесту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу вјерског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега.
Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и упали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумјесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата.
Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира.
Турци су га прогласили за свога свеца, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.