Чудновати цвет који се зове Наталијина рамонда симбол је празника, Дана примирја, који се у Републици Србији обиљежава 11. новембра. Празник је посвећен потписивању примирја у Првом свјетском рату, када су 11. новембра 1918. године генерали двије зараћене стране у француском граду Компијену, у једном жељезничком вагону потписали примирје.

Наталијина рамонда

Мада ће ствар бити сасвим завршена тек са конференцијом у Версају, овим догађајем на жељезничком колосјеку у пракси се окончао Велики рат, најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји.

Република Србија је овај датум изабрала за један од својих празника, а уређено је и да се уз празник одреди и специфичан амблем који се носи на реверу у недјељи уочи Дана примирја.

Амблем се састоји од двије зелене траке које асоцирају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета са пет латица. Веза са одличјем из Првог свјетског рата сасвим је јасна, имајући у виду колико су тај рат, немјерљиво национално страдање током повлачења кроз Албанију и бројне војне побједе обиљежили домаћу историју.

„Симболика Наталијине рамонде је вишеструка, како због станишта, тако и због имена. Углавном расте на истоку Србије, али и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан, поприште славне битке у Првом светском рату”, објаснила је још 2012.године, када је уведен овај празник, Тања Пушоња из тадашњег Министарства рада за Политику.

Ова ријетка и заштићена биљка расте на подручју Балкана – у Србији, Сјеверој Македонији и Грчкој.

Друга симболика лежи у чињеници да је ово биљка феникс – као што је српска војска, после свих страдања и губитака које је поднијела, изашла из рата као побједница.

Постоје две врло сличне врсте – Наталијина рамонда и Српска рамонда, које су еволиурале тако да могу да поднесу дугачке периоде без воде, објаснила је за ББЦ на српском биохемичарка Марија Видовић.

„То је древна биљка васкрсница. Оне нису као кактус, ове биљке се потпуно осуше и делују као да су мртве. Међутим ако их залијете, за 24 сата оживеће исти ти листови и зато је узета за симбол усрскснућа српске државе и војске”, напомиње Видовић.

Ту собину коју међу скоро 300.000 познатих цвјетница има само тридесет биљних врста.

Име је добила по краљици Наталији, јер ју је 1884. открио и описао, заједно са ботаничарем Јосифом Панчићем, дворски љекар краља Милана Обреновића – Сава Петровић.

Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживјела.

Ова особина која се назива анабиоза и данас, посебно у ери свемирских истраживања, изазива узбуђење и подстиче нова истраживања ове биљне врсте. Понекад се зато назива и феникс.

Но, Наталијина рамонда има ову особину прије свега као реликтна, суптропска биљка која је живјела у древним епохама и клими битно другачијој од данашње.