Овај средњовековни храм је данас један од поноса бугарске нације, иако су га саградили потомци Стефана Немање.

Црква Бојана

У Софијском предграђу Бојана (буг. Бояна), у подножју планине Витоше, налази се црква посвећена двојици хришћанских светаца: Светом Николи и Светом Пантелејмону. Ова Бојанска црква (буг. Боянска църква) потиче из Х или ХI века, али је дограђена средином ХIII вијека (1259. године). Из те године датирају и фреске, које се убрајају у најбоље очуване средњовековне живописе на територији данашње Бугарске.

Ктитор цркве из 1259. године је феудални господар Софије (Средеца) севастократор Калојан (грч. „Добри Јован“). Калојан је у цркви живописан са својом супругом Десиславом. На ктиторском натпису стоји да је Калојан „братучед“ тадашњег бугарског цара Константина Тиха (1257-1277) и „унук старог Стефана краља српског“. Стари Стефан који се овде спомиње је српски велики жупан и краљ, Стефан Првовенчани (1196-1227), син Стефана Немање (Светог Симеона)

И тадашњи бугарски цар Константин Тих у својој повељи манастиру Светог Георгија код Скопља наглашава своје сродство са Немањићима, односно са самим оснивачем династије Стефаном Немањом. Овај бугарски цар, српског великог жупана назива „дедом царства ми“. Византијски историчар Георгије Пахимер (1242-1310) каже да је бугарски цар Константин Тих био „упола од Срба“.

Константин своје име Тих дугује свом оцу, и то потврђују други византијски историчари: Нићифор Григора и Георгије Акрополит. Они изричито Константиновог оца називају именом Тих, али осим имена, ништа не кажу о овом племићу, који је вјероватно био српског поријекла.

За неког „Тохуа“, сина Немањиног, зна њемачки историчар Анзберт, који је описао сусрет свог цара Фридриха Барбаросе и српског великог жупана у Нишу (1189). Уколико је „Тоху“, односно Тих још један син Стефана Немање, онда би овај српски владар и светитељ имао укупно четири сина (уз добро познате Вукана, Стефана Првовенчаног и Растка-Саву). Ипак, историчари углавном наводе да је Анзберт погријешио и да је Тоху заправо Тољен, Немањин братанац (син Мирослава, кнеза Захумља). Свакако, историчари често гријеше. Овде не мислимо само на средњовјековне историчаре који су лако могли да извитопере информацију која је доспјела до њихових ушију, већ и на модерне историчаре, који у својим несигурним предпоставкама и конструкцијама прошлости умеју да омаше.

Недавно је српски историчар Срђан Пириватрић у историјским изворима пронашао извесног Јована Тихомира, архонта области Скопља и повезао га са Тихом, оцем Константина Тиха. Овај Јован Тихомир се наиме, спомиње у једном писму охридског архиепископа Димитрија Хоматијана 1220. године. Срђан Пириватрић је одбио да идентификује овог Јована Тихомира са Анзбертовим мистериозним Тохуом, међутим, предпоставио је да би овај господар Скопља могао да буде један од синова најстаријег Немањиног брата Тихомира.

Тако би бугарски цар Константин Тих (1257-1277) био унук великог српског жупана Тихомира, који је у Расу владао кратко (1165-1166). Самим тим, Константин Тих би био и унук Стефана Немање, пошто се у нашој традицији и дедина браћа могу назвати дједовима.  Какво год било сродство Константина Тиха са Стефаном Немањом, неоспорно је да је оно ишло по мушкој линији и да је овај бугарски цар био Србин.

Братучед Константина Тиха, Калојан је био ктитор Бојанске цркве. Братучед може означавати сродство по мушкој или женској линији (братовљева или сестрина деца), што значи да Константин Тих није био једини Србин на простору Бугарске у то вријеме. У области севастократора Калојана је свакако било још Срба. Византијски историчар Јован Кинам наводи да је 1149. године, дакле 110 година прије подизања Бојанске цркве, византијски цар Манојло Комнин преселио неке Србе из града Галича (долина Ибра) у околину Средеца (Софије).

Сви наведени подаци из византијских и бугарских извора ХII и ХIII века говоре да су Срби тада живели и ван граница државе Немањића, у околини Софије, али и Скопља, одакле потиче Константин Тих. Ти Срби су за собом оставили значајне материјалне трагове, каква је Бојанска црква у предграђу данашње престонице Бугарске. Овај средњовековни храм је данас један од поноса бугарске нације, иако су га саградили потомци Стефана Немање.

Извор: ВИДОВДАН