Од свог настанка, шајкача је била вјерни пратилац оних који су на првој линији бранили земљу и народ. Поред тога што је препозната као српска национална капа и саставни дио народне ношње, шајкача у нашем народу има дубоку историјску и ратничку симболику.

Са њом на глави, српски војник је прошао кроз два српско-турска рата (1876-1878), српско-бугарски рат (1885), Балканске ратове (1912-1913) и Први свјетски рат (1914-1918). Носио ју је по снијегу, киши, сунцу, у свим временским условима. У зависности од годишњег доба, мијењао је врсту униформе и обућу, али капу никада. Шајкача је у свим временским, ратним и мирнодопским условима красила његову главу.

Након толико славних страница савремене историје које је шајкача исписала, логично се намеће питање, како је ова капа постала дио српске војничке униформе?

Кнез Милан Обреновић остао је упамћен као један од највећих реформатора српске војске. Поред кадровских реформи, и визуелни аспект војске је претрпио велике промнене. Његовом уредбом из 1870. године, српској униформи (војничкој и жандармеријској) придодата је тзв. шајкашка капа (службени назив), која ће временом стећи популарност под скраћеним називом – шајкача. Она је била суро-плаве боје, намнењена редовима и подофицирима.

Устаљено је и вјеровање да је шајкача добила назив по руском називу за галеба (чајка), јер изгледом подсјећа на галеба у лету. Након династијске промјене у Србији, мијења се и изглед војске. Уредбом врховног команданта краља Петра Првог Карађорђевића, српска војска међу првима у Европи уводи униформу сиво-маслинасте боје, која ће у будућности (п)остати главна асоцијација на шајкачу.

Под таквом капом, српска војска је у Балканским ратовима (1912-1913) осветила Косово и уписала величанствене побједе на Куманову и Брегалници. Само годину дана касније, шајкача је на српској глави издржала најтежу буру у дотадашњој историји Србије и човјечанства – Први свјетски рат. У планетарном сукобу, шајкача је однијела побједу над тројним непријатељем, исписавши најсјаније странице војне историје на Церу, Колубари, Кајмакчалану и Добром пољу.

У послијератном периоду носили су је многи српски домаћини, као свједочанство учешћа у ослободилачким ратовима (1912-1918), а војска новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ју је задржала као саставни дио униформе, подсјећају Новости.

По слому државе почетком Другог свјетског рата, шајкача је била присутна и у партизанском и у четничком покрету. Разликовала се једино по симболима. Посљедња званична употреба ове капе у војним оквирима забиљежена је формирањем Војске Републике Српске 1992. током грађанског рата у Босни и Херцеговини. Њени регрути носили су шајкачу на церемонији полагања заклетве.

По завршетку рата 1995. године, регрути су на свечаним церемонијама шајкачу замијенили беретком, носећи је све до расформирања ВРС 2006. године. Оно што је главно обиљежје шајкаче кроз историју, јесте чињеница да се ни пред ким није скидала, ни пред краљем. Осим у једној ситуацији – у цркви, пред Богом.