О шпијунажи се писало клинастим писмом и хијероглифима, о праисторијским уходама и извиђачима свjедоче и „Илијада“ и библијски Стари завјет.

ШПИЈУНАЖА У ВРИЈЕМЕ НЕМАЊИЋА

О обавештајцима су пјевали и српски гуслари, а пример је „Женидба Душанова“, у којој „старе варалице“ Латини обмањују царског изасланика Тодора и увлаче српског владара у замку. Спасава га маскирани јунак Милош Војновић који користи правило: „Претварај се да си слабији и тиме нахрани противникову ароганцију“.

Архиви средњовјековне Србије су уништени, али само њено настајање на простору цивилизацијског „византијског комонвелта“ доказује да су Срби у једном тренутку постали достојни противници Византинаца, чије име и данас означава мајсторе тајне дипломатије, шпијунаже, претварања и обмане, који умију да „заваде два ока у глави“.

Хроничари и уходе Ромејског царства у првим записима о Словенима у 5. вијеку као њихове добре стране наводе храброст и довитљивост, а као највеће слабости сујету и разједињеност.

Преокрет је донио Немања, који је за кратко вријеме вјештом комбинацијом ратова и дипломатије створио стабилну и успјешну државу. Из историје је одавно познато да је проницљиво и правовремено доносио одлуке када да поведе рат против Византије, а када да театрално призна пораз цару Манојлу Комнину и сачува народ од пропасти. Овај га, супротно свим дотадашњим правилима, није убио већ га је узео за савезника, иако је Немања прије тога против Византије склапао савезе са њемачким крсташима Фридриха Барбаросе и Венецијанцима.

С друге стране српски велики жупан је био најефикаснији заштитник византијских западних граница, када је то било у интересу Србије.

Како је Немања контактирао са тим људима широм Европе у вријеме прије телекомуникација? Како је знао њихове тајне намјере? Како је знао докле смије да иде у својој ризичној политици, окружен моћним сусједима, Угарском краљевином и Ромејским царством? Како је доносио праве одлуке у право вријеме?

О томе нису сачувани писани трагови, али из описа хроничара крсташког похода који је прошао кроз Србију може се наслутити да је Немања имао извиђаче и уходе на сваком кораку.

Крсташки хроничар пише да их Срби непрестано мотре из шума и да сваки покушај војске да скрене са пута у села ради пљачке осујећују српске лако покретљиве, невидљиве и прецизне српске луконоше.

Овакав опис ипак не објашњава како је Немања, на примјер, унапријед сазнао да ће лукави венецијански дужд Дандоло промијенити првобитни циљ четвртог крсташког похода 1204. који се умјесто ослобађања Свете земље претворио у разарање Византије.

Да би предуприједио страдање Србије, Немања је уочи тог похода договорио политички брак између дуждове унуке Ане и свог сина Стефана, будућег првовенчаног краља. Захваљујући том браку Србија је преживјела крсташко пустошење и покрштавање Балкана као једина недирнута православна земља.

Ово је само један примјер безброј успјешно доношених одлука у немањићкој Србији, које се може објаснити само мрежи људи који су доносили добре информације, „очима и ушима владара“, на које је далека успомена сачувана и у народној епској поезији.