ДАЛЕКИХ мајских дана 1945. године, у завршним операцијама за ослобођење Југославије, на територију сићушне Словеније слиле су се силне војске: партизани, четници, усташе, белогардејци, Нијемци…

Александер фон Лер

У том општем метежу одзвањале су Титове ријечи изговорене 26. маја те године у Љубљани, на Конгресном тргу:

– Ми смо земљу очистили не само од њемачких освајача, него и од домаћих изрода. Рука правде, рука осветница нашег народа, достигла је већ огромну већину, а само један мали дио успио је побјећи.

Дванаест дана раније, међу припадницима Титове армије прострујала је вијест – заробљен је Александер фон Лер, њемачки генерал, командант југоистока и заповједник Армијске групе Е, човјек који је бомбардовао Београд и водио операције „Вајс“ и „Шварц“ 1943, познатије у нашој историографији као Четврта и Пета офанзива. Александер, са надимком Саша, рођен је 20. маја 1885. у Турну Северину, на Дунаву, прекопута Кладова. Отац му је био Нијемац, а мајка Српкиња. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу завршио је у Панчеву. Са групом високих њемачких команданата и заповједника у Југославији, суђено му је од 5. до 13. фебруара 1947. пред Војним судом Треће југословенске армије. Као ратни злочинац, осуђен је на смрт и стрељан 26. фебруара 1947. у Београду.

ЧЕКАЈУЋИ судски процес, њемачки генерал је у затвору написао своја сјећања о ратним операцијама и свом боравку у Југославији од априла 1941. до тренутка када се нашао у рукама партизана. Овај запис, условно за ову прилику назван, мемоари, заправо су његови одговори на питања официра Озне.

Рукопис има 180 страница. Превод са њемачког је буквалан и поприлично аљкаво исписан.

Откуцан је на писаћој машини, ћирилицом. Ријеч је о трећој или четвртој копији, која је мало пожутјела, мјестимично изблиједила. Откривен је прије петнаестак година захваљујући покојном колеги, новинару и публицисти Драгану Влаховићу, уреднику „Политике“, „Интервјуа“, „Дема“, „Гласа јавности“…

Овај новинар немирног и истраживачког духа, Лерове записе пронашао је у личној библиотеци генерала ЈНА у пензији Средоја Урошевића. Влаховићу је генерал Урошевић рекао да је Леров текст добио својевремено од секције бораца Друге пролетерске бригаде када је припремао своју монографију о тој јединици за штампу, која је објављена у два издања.

ОВОГ документа, нажалост, није било у архивама, гдје му је, иначе, мјесто. Ко је и зашто желио да сакрије свједочење њемачког команданта? Шта је све то на 180 страница написао Александер Лер док је у југословенском затвору 1945-1947. године чекао суђење и извршење пресуде?

Лер пише: „Мене су заробили Енглези у ратним операцијама у мају 1945. и потом ме изручили снагама југословенских партизана у Марибору.“

И ето првог разлога да се сакрије његова исповјест. Деценијама се врх Титове војске китио туђим перјем и обмањивао јавност и историчаре да су оружане снаге Народноослободилачке војске биле те које су заробиле окупаторског генерала. Генерал ЈНА Милан Баста написао је књигу „Рат је завршен седам дана касније“ и читаво једно поглавље посветио Леровом заробљавању. Енглезе, наравно, не спомиње, али је са поносом говорио да чува пиштољ овог њемачког заповједника као ратни трофеј. Предговор књизи написао је такође генерал Алексадар Апостоловаски, који је у ЈНА водио сектор за морално-политичко васпитање. И он са поносом истиче подвиг и заробљавање најважнијег Нијемца у току рата у Југославији. Толико о моралу…

КЉУЧНИ разлог због чега је овај документ био далеко од очију јавности вјероватно се крије у Леровој реченици:

„Наш основни задатак био је, по Хитлеровом најстрожем наређењу у војним операцијама 1943. (на Неретви и Сутјесци), хватање живог генерала Драже Михаиловића и 35.000 четника: за то су ангажоване италијанске, усташко-домобранске, њемачке, бугарске јединице…“, исписује Александер Лер.

У трагању за што потпунијом истином о збивањима на југословенском простору 1941-1945, ова тврдња човјека који је командовао операцијама „Вајс један и два“ (вајс на њемачком значи бијело), која је вођена против партизана, и „Шварц“ (на њемачком црно), која је била усмјерена против четника Драже Михаиловића, баца сасвим ново свјетло на тај дио историјских догађања. Доктринарним Брозовим партијским и научним пуленима то свакако није одговарало. Тим прије што се сам маршал, веома често, дичио својим генијалним стратешким потезом када је наредио рушење моста на Неретви, и тиме заварао Нијемце о правцу кретања партизанских снага. Лер, међутим, открива да уопше није намјеравао да пређе на другу страну ријеке.

О ОПЕРАЦИЈИ „Шварц“ и акцији хватања генерала Михаиловића Лер пише да су његове јединице добиле информацију да је четнички вођа са својим штабом у Колашину.

Прва планинска дивизија добила је од фирера специјалну заповјест да по сваку цијену и без обзира на сметње које чине Италијани, зароби Михаиловића. Продрла је у Колашин и у истом затекла италијанске посаде – очигледно већ подуже ту – са присутним командантом дивизије, гдје је ускоро затим стигао и командант корпуса“.

Међутим, Михаиловић је са штабом већ био нестао из ове црногорске варошице.

Италијански гувернер Црне Горе Пирцио Бироли, дојавио му је да специјална њемачка формација долази по њега. Умјесто команданта Југословенске војске у отаџбини, у Колашину су пронашли и заробили Павла Ђуришића.

„Око тога је избио спор. Италијани су опколили групу кућа гдје се налазио њемачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију, па, како изгледа, и брдску артиљерију.

Послије бурних преговора и пошто је успјело да се Ђуришић санитетским аутомобилом извуче из окружења и потом авионом пребаци ван подручја италијанских трупа, стање се смирило.

Ускоро се потом утврдило да је само Прва планинска дивизија имала заробљених четника.

Њихов број износио је неколико стотина. Све остале пропустили су Италијани кроз своје линије према југу“, записао је Лер.

О ПРЕПЛИТАЊУ судбина Драже Михаиловића и Александера Лера говори још један документ који је 70 година чуван у строгој тајности у Британији, а у Београд је стигао из њиховог националног архива. То су преписка британских дипломата и њиховог министарства спољних послова, записници са суђења Михаиловићу и извјештаји енглеских обавјештајаца о томе како се он држао пред судијама. Најзанимљивији дијелови у допису дипломате Џорџа Клатона односе се на Дражине преговоре са генералом Лером.

Дража је на суђењу рекао да се у марту или априлу 1945. године срео са Штекером, представником Хермана Нојбахера, високог чиновника Министарства иностраних послова Трећег рајха. Штекер му је пренео понуду генерала Лера да се трупе под његовом командом подјеле и отцјепе Аустрију од Њемачке. Од Михаиловића се очекивало да ту понуду пренесе савезницима. Командант Југословенске војске у отаџбини рекао је тада да није у прилици да пренесе понуду јер су Нијемци провалили све шифре његове војске. Међутим, Дража је о овом сусрету обавијестио америчког пуковника Роберта Макдауела, који је био у његовом штабу.

Цитирањем ових најзанимљивијих дијелова Леровог свједочења, свакако отвара питање да ли је његово писаније прожето цртом осветништва према побједницима у рату, или су пак побједници, фалсификовали новију историју. А мудри Енглези су давно упозорили: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља.“ Да смо чешће имали ову изреку на уму, не бисмо дозволили да у посљедњем крвавом гротлу балканске историје деведесетих година никну нове крстаче широм Крајине, Републике Српске и Косова и Метохије.