У вријеме угарских превирања и турске најезде у Бачку 1526. године у Суботици се појављује загонетна личност Јована Ненада. Издавао се за потомка српских и византијских племића, а Мађари су га прозвали „црним човјеком“. Прогласио се за цара и штитио народ од самовоље угарског племства и турских упада. Био је страх и трепет и за Угаре и за Турке, редак јунак о чије су се пријатељство отимали и аустријски цар и угарски краљ. Имао је свој двор у Суботици и царство у чији састав су улазили Бачка, Банат и сјеверни дио Срема. Од Хабсбурга је титулисан титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи. Од његове војске постали су касније ђурски, коморански и тителски Шајкаши, а по његовом војводи Суботи Врлићу Суботица је добила своје данашње име. Војни заповједник цара Јована Ненада Радослав Челник основао је вазално Сремско Војводство, државу политичку наслиједницу Ненадовог српског царства.

Јован Ненад

Мохачка битка и пропаст Угарске

Деценије након пропасти српске државе одликовале су се великим страдањем српског народа и властеле. Дио народа био је принуђен да пребјегне у јужну Угарску која је већ била насељена аутохтоним српским становништвом. Угарски краљеви нису се противили насељавању Срба, јер је на тај начин јужна граница била сигурнија, а од придошлица су стварани нови војни одреди за одбрану од Турака. Према турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, двије трећине становника Бачке и Баната било је српског поријекла.

„Сељачки покрет Дожин против мађарског племства 1514. год. оставио је крваве трагове у цијелој Бачкој. Пошто је ова револуција угашена, дође много већа и нова опасност: Турци. Послије мухачке погибије, у којој јуначки учествоваху и Срби против Турака, прођоше Турци Бачком, али Суботицу не могоше заузети, јер је народ очајно бранио (у септембру 1526. год.).“

Великим поразом и погибијом угарског краља Лајоша II у Мохачкој бици 29. августа 1526. године угарска држава је престала да постоји као независна, а њена територија бива подјељена између турског и хабзбуршког царства. Како Турци нису имали снаге да задрже освојене територије, својим повлачењем остављају велики дио државе у безвлашћу.

Краткотрајна анархија убрзо прераста у грађански рат између два претендента на престо – Господара Трансилваније Јована Запоље, кога је парламент изабрао за новог краља и аустријског цара Фердинанда Хабсбурга, кога за свог краља проглашавају угарски племићи са посједима уз аустријску границу.

Појављивање Јована Ненада

У борбу између двојице супарника умијешао се и загонетни српски војсковођа Јован Ненад (1492-1527), кога су савременици називали разним именима: Црни човек (Niger Homo, Der schwarze Mann), Црни Јован (Cserni Jován), Цар Јован Ненад (Joanni Char Nenada), Јован Црнојевић (Csernajevics Iván), Зли Рац, Fekete Jován, Fekete Ember.

„У то вријеме (11. новембра) спада и крунисање Јована Запоље за мађарског краља и појава Србина цара Јована у Бачкој и Суботици. Тај загонетни човјек поста на мах господар ситуације, прогласи се царем и скупи чету од 10.000 све по избор јунака, која се назива „црном војском“ и бјеше страх и трепет племићима који нарочито послије угушене Дожине буне угњетаваху народ и како Веранчић увјерава, са усијаним гвожђем жигосаху сељацима крст на челу (јер се сељаци у том покрету називаху „крсташима“ поборницима кршћанских права). Цар Јован поста дакле осветник масе народне. Мађари га прозваше „црним човјеком“ јер је са чела до пете имао с прста дебелу црну пругу.“ Јована Ненада историчари описују као црномањастог човјека средње висине, витког стаса и орловског носа. Изузетност његовог изгледа представљала је изразита црна пруга ширине прста, која се протезала од десне сљепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге. Сматра се да је овај биљег уз тајанственост Јованове личности допринио да се прошири глас о њему као изабранику провиђења. Његови сљедбеници, вјеровали су да је то божији знак, којим га је Бог обиљежио за велика дјела. „Народ је вјеровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“.

Таква вјеровања подгријевала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звјери. Наиме, постојало је вјеровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори вијек, кад сваког тренутка може да буде пропаст свијета.

Сам Јован истицао је да извршава божанску мисију ослобађања свијета од невјерника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. За разлику од осталих српских деспота у Угарској, њему су на првом мјесту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака,

Није тачно утврђено одакле се Јован појавио, ни које је његово поријекло и око тога данас постоји неколико претпоставки. Сам Јован се издавао за потомка лозе српских депота и ромејских царева из династије Палеолога. Неки историчари сматрају да је био обичан српски војник који је успио да окупи сународнике и издржава их помоћу ратног плијена и одличне војне тактике. Неки му чак и одричу словенско поијрекло, с обзиром на правила која је у свом царству увео, а која су више у складу са турским, него са српским обичајима.

Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, „благоглагољивог“ и убедљивог, праведног и вјерски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика. Није се либио разговора ни са царевима, али се најкомотније осјећао са војницима и сељацима. Иако је био ожењен живео је аскетским животом.

Битке против Запоље и губитак Суботице

Јован Запоља је слао једну војску за другом да уништи Цара Јована Ненада, прије Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар Jovan је поразио почетком априла 1527., а у бици је погинуо и сам Владислав.

Убрзо затим, крајем априла 1527. године Запоља је послао војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија. Сукоб познат под називом Селешка битка одиграо се 1. маја код Селеша на Тиси. 12 хиљада Перињијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником, а сам Перињи се с муком спасао.

Послије ове побједе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и сјеверни дио Срема. Моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава.

У намјери да одсјечени Ердељ поново повеже са Будимом Јован Запоља је у јуну 1527. године сакупио огромну војску Ердеља и горње Угарске под вођством великоварадског бискупа Имреа Цибака и војводе Петра Перењија. У крвавом окршају на Седфалском пољу крајем јуна 1527. српска војска, коју је предводио лично Јован Ненад, доживјела је тежак пораз, изгубивши око 8000 војника. Цар Јован морао је да напусти Суботицу и своју пријестоницу пренесе у Сегедин. али се за мјесец дана прибрао од страшног пораза и попунио проређене редове војске, наводи портал Расен.

Смрт Ненадова и Пад царства

Српско царство Јована Ненада трајало је од септембра 1526. године до 26. јула 1527. године, када је он убијен, а његова држава потпала прво под власт Хабзбурга, а затим под власт Османског царства. Историја не биљежи никакву назнаку о његовим потомцима.