20/08/2021
Својим књижевним радом знатно је утицао на културни и политички живот у Србији почетком 20. вијека. Писац је „Историје српске књижевности“.
Рођен је у Београду, гдје је завршио основну школу, гимназију и студије филозофије. Затим је у Лозани положио докторат из француске књижевности.
Још као ђак пришао је социјалистима и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи.
Касније је приступио Самосталној радикалној странци /љевичарском крилу/ и убрзо постао њен главни идеолог. Посљедње двије године живота био је посланик у Народној скупштини Србије.
Држао је ватрене говоре и писао против „банкократије“, односно против банака које зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.
Био је заговорник југословенске идеје. Познати су његови иступи и пројугословенски ставови, односно заговарање уједињења Јужних Словена у Прагу.
Скерлић је чак и за Анту Старчевића, икону хрватске деснице и србофобије, имао лијепих ријечи, називајући га заговорником југословенске идеје, који погрешно све Јужне Словене, па и Србе, проглашава за Хрвате.
Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице код Срба.
Његово најпознатије и уједно најбоље дјело јесте „Писци и књиге“. Синтеза цјелокупног његовог књижевног рада је „Историја нове српске књижевности“, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у цјелини.
Скерлић је родоначелник позитивног и научног метода у историји књижевности о књижевној критици – то је метод који изучава пишчев темперамент, насљедне особине, утицај средине и времена, те умјетничку вриједност стила.
Скерлићеви биографи истичу да је, уз неоспорно вриједне и тачне књижевне критике, чинио и грешке фаворизујући неке писце и пјеснике и грубо нападајући оне који се нису уклапали у његово виђење писања.
Познато је да Скерлић није трипио Владислава Петковића Диса, али и Лазу Костића, писце пјесама „Нирвана“ и „Санта Марија дела Салуте“.
Диса није волио јер је писао „меланхоличну поезију“, па га је брутално нападао, док је Костића, такође, негативно оцјењивао, али „у рукавицама“.
Скерлић није превише волио ни чувеног српског комедиографа Бранислава Нушића, о коме су други критичари писали хвалоспјеве, а разлог је често био политичке природе, односно Скерлићева љевичарска позиција.
Често је критиковао и Исидору Секулић, а позната је његова оцјена да њој „није доста што пише добро, већ жели да пише сувише добро“.
Јован Скерлић је умро млад, оставивши иза себе обиман књижевни критичарски опус, много жестоких опсервација, вриједносних стандарда, али и заблуда.
Извор: Срна
21/12/2024
21/12/2024