21/08/2021
Петар Петровић Његош
„Иако је Његош изричито оставио упутство да буде сахрањен на Ловћену, Црногорци су страховали да би Турци могли да се домогну планине и оскрнаве његове посмртне остатке. Зато је, умјесто у својој капели, Његош прво сахрањен у цетињском манастиру гдје су почивале мошти његовог стрица Светог Петра Цетињског“, рекао је историчар Добрица Јовичић.
Четири године касније, 1855. процјењено је да више не постоји опасност од Турака, па су Његошеви остаци пренијети на Ловћен чиме је по први пут испуњена његова посљедња жеља.
„Током Првог Свјетског рата, Аустроугари су жестоко бомбардовали Ловћен и капелу вероватно знајући са важност коју су Срби и Црногорци придавали овом мјесту. Након Мојковачке битке и окупације 1916. године, Аустроугари су оскрнавили Његошев гроб и наредили да се остаци опет пренесу на Цетиње“, објашњава Јовичић и додаје да су окупатори планирали да потпуно униште капелицу и на том мјесту подигну споменик у знак аустријског освајања Ловћена.
Према неким записима, ископавање Његошевих костију извршено је кришом, ноћу, а како су гроб копали војници, многе кости су због непажње изгубљене. Прича каже да је један аустријски војник, пореклом Србин, касније у разрушеном гробу пронашао три кошчице, чувао их кроз цијели рат и тек послије доставио на Цетиње.
Пораз у рату осујетио је Аустроугаре у намјери да Ловћен претворе у споменик своје државе. Црна Гора се нашла у новоформираној држави југословенског народа, а краљ Александар Карађорђевић је наредио обнову капеле и по други пут, испуњавање Његошевог аманета.
Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ забиљежио је ријечи којима је владика обавезао Црногорце да га сахране у његовој цркви на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
„Све што је остало од старе капеле узидано је у нову, а онда је била идентична копија првобитне црквице. Свечани пренос Његошевих костију обављен је 21. септембра 1925. године, а чину је присуствовао и краљ Александар Карађорђевић који је лично учествовао у уношењу ковчега у обновљену капелу“, истиче Јовичић уз коментар да нарочито симпатично данас дјелује прича да су, за ову прилику, Црногорци до Ловћена направили пут како би краљ Александар њиме могао да прође до капеле.
Ни окупатори током Другог свјетског рата нису дали мира покојном владики. Ловћен је бомбардован, а капела је поново оштећена, иако не значајно.
„Против рушења је устала црква и огроман број тадашњих интелектуалаца који су ову одлуку сматрали скандалозном, али ништа није помогло. Постоји прича да је неки тадашњи црногорски политичар рекао митрополиту Данилу Дајковићу да ће капела „бити срушена, и кад би сви судови света пресудили у његову корист“. Остало је забиљежено и да је, када су се радници окупили да руше цркву, један муслиман из Бијелог поља, Исо Мухматовић, одбио да дигне руку на хришћанску светињу и сам напустио градилиште“, прича Добрица Јовичић.
„Његош је сметао комунистима јер је подсјећао на српство и културу нашег народа. Зато је и смјештен у прилично стерилно окружење Мештровићевог маузолеја који дјелује застрашујуће и одбојно и уопште ни не личи на споменик већ прије на ружну, камену кућу коју је још велики Меша Селимовић назвао „фараонска гробница““, закључује Јовичић.
Иако се од тада, с времена на вријеме, спорадично говорило о обнови Његошеве капеле и вјечне куће великог владике, планови су све до данас остали само на нивоу прича и жеља појединаца.
И тако завјет Петра Петровића Његоша Црногорцима никада није до краја испуњен.