Петар други Петровић Његош био је црногорски владар, владика, пјесник и филозоф. Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његуши близу Цетиња, а умро је 31. октобра 1851.. Његова се дјела сврставају у ред најзначајнијих написних радова у књижевности.

Петар други Петровић Његош

Образовао се у неколико црногорских манастира и постао духовни и политички вођа земље послије смрти свог стрица Петра И. Посебну пажњу је посветио уједињавању црногорских племена и успостављању централизоване државе, наведено је на интернет страници „биографија.орг”

Његошеву владавину сачињавала је и стална политичка и војна борба с Османским царством. Био је присталица уједињена и ослобођења српског народа. Његошево најпознатије дјело је епска пјесма „Горски вијенац“, која се сматра ремек-дјелом српске књижевности и националним епом Црне Горе.

Петар други Петровић Његош по рођењу се звао Раде Томов Петровић. Његов отац, Томо Марков Петровић био је најмлађи брат владике Петра И. Његошева мајка, Ивана Пророковић води поријекло из засеока Малог Залаза и била је ћерка капетана Лазара Пророковића. Томо и Ивана имали су петоро ђеце; њихов најстарији син био је Петар, Раде је њихов средњи син, а Јован најмлађи. Ћерке су се звале Марија и Стана. Марија је била у браку с Андријом Перовићем, док је Стану оженио Филип Ђурашковић.

Његуши је село које се налази у близини јадранске обале у западној Црној Гори. Његушима су владали Петровићеви преци. Чланови клана Петровића били су кнежеви Цетиња од 1696. године; титула владике преносила се са стрица на нећака, стога што су православне владике били у целибату и нису могли имати потомке. Његош је своје прве године провео у Његушима, гђе је свирао гусле и присуствовао породичним и црквеним слављима, када су старији причали о својим вођеним биткама. Његово образовање било је фундаментално; научио је читати и писати када је имао дванаест година, проучавао талијански у самостану Савина годину дана и провео осамнаест мјесеци у самостану Топла код Херцег Новог, учећи руски и француски.

У октобру 1827. године захваљујући пјеснику и драмском писцу, Сими Милутиновићу Сарајлији, који је дошао у Црну Гору у службу Његошевог ујака, владике Петра И, Његош је упознао пјесништво, написао прве пјесме и био инспирисан да напише српске народне приче које су се усмено преносиле. Симо Милутиновић је подучавао Његоша у разним спортовима, пуцању и борби мачевима.

Након што је владика Петар И умро 1830. године, Његош је замонашен и досељено му је ново име Петар те је постао поглавар Црне Горе. Тада седамнаестогодишњак, нашао се у изразито тешкој ситуацији, а био је суочен и с многим проблемима. Наиме, Црну Гору су вребали Млеци, Турци и Аустрија, земља је привредно слабила, а све чешће је долазило и до међуплеменских ратова.

Из свих тих разлога, све је снаге уложио на консолидацију прилика. Активно је дјеловао на дипломатском плану, водио је борбе с Турцима, градио цесте, подизао просвјету те створио прве органе власти у земљи – сенат и гвардију и тако створио праву модерну државу.

Уз све те државне послове, увијек је проналазио времена за властито образовање и књижевни рад. Први пјеснички првијенци настали су му под утјецајем пјесника Симе Милутиновића.

Његошева најпознатија дјела су: “Луча микрокозма” – филозофско-религијски еп, затим драма “Лажни цар Шћепан Мали” и “Горски вијенац”.

Он је 1849. године у јесен оболио од туберкулозе, а двије године касније, 1851. године, умро је у тридесет деветој години.

„Његош“ представља име које говори о његовом поријеклу из села Његуши, а прихватио га је у оном облику, како је то урадио његов стриц прије њега.

Издвајамо неке од најпознатијих Његошевих цитата:

„Удобру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!”

„Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди”.

„Страх животу каља образ често”.

„Ко на брдо, ак и мало, стоји више види но онај под брдом”.

„Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи”.

„Очи зборе што им вели срце”.

„Самообмана је убитачна и за људе и за народе”.

„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека”.

„Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”.

„Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија!”