Слобода Трајковић никада није сазнала да је њој упућено једно од најљепших љубавних писама на овим просторима, а управо оно је запечатило судбину цијеле њене породице. Била је вјереница Иве Лоле Рибара, а цијену те љубави платила је главом!

Иво Лола Рибар и Слобода Трајковић

Рођена је у породици угледног апотекара Светолика Трајковића 7. октобра 1918. године у Врњачкој Бањи. Добила је име Слобода зато што је рођена у години када се завршио Први свјетски рат и дошла дуго ишчекивана слобода. Њен отац је, као велики родољуб, помагао партизанима слањем лијекова, а брат Мирослав је био активни учесник Антифашистичког покрета, па је управо захваљујући њему, она једном пиликом упознала чувеног секретара СКОЈ-а – Иву Лолу Рибара.

Љубавно писмо изазвало породичну трагедију

По очевом захтјеву, брат Мирослав и сестра Милица су наставили породичну традицију и уписали студије фармације, док је Слобода била студент хемије.

Породице Рибар и Трајковић је за вечером 6. априла 1941. требало да се договоре око свадбе Иве и Слободе, али до овог сусрета никада није дошло због бомбардовања Београда тог дана.

Када је почео рат, а Лола кренуо у партизане, Слобода је жељела да крене са њим, али је он одбио рекавши јој да је сувише крхке грађе и да неће издржати сурове услове народнослободилачке борбе.

На његов захтјев, она се тада склонила из Београда код тетке у Врњачку Бању, али нажалост, тако није успјела да избегне страшну судбину.

Љубав између младог пара је била веома јака, о чему свједочи и Ивино писмо упућено Слободи, које се данас сматра једним од најљепших љубавних писама икада написаних на овим просторима.

„Најдража једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увијек! – да те оно никад неће стићи већ да ћемо се нас двоје видјети и увијек остати заједно. Јер ово писмо је зато и писано.

У овом тренутку, када полазимо у посљедњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог и наша лична будућност и срећа, – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.

У мом животу постоје само двије ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтјели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и насе побједе. И зато су те двије ствари у суштини, у мени самом, једно, наводи Историјски забавник.

Знај душо, да си ти једина коју сам волио и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо жељели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба жељети.

Ако примиш ово писмо – ако дакле ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свијету у коме будеш тад живјела, наћи ћеш, увијек жив, најбољи дио мене самог и сву моју љубав према теби.

За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота наћи ћеш освету и срећу.

Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с’ тобом дочекам велики час побједе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увијек твој“.

Слобода писмо никада није прочитала. Оно је дошло у руке Гестапоа који је због њега привео цијелу породицу Трајковић, изузев Слободе и сестре Милице, која је тада живјела у свом стану и захваљујући томе једина преживјела трагедију.

Њемачка полиција је десет дана мучила Слободину сестру Веру, мислећи да је она, а када су схватили да се Слобода налази у Врњачкој Бањи, ухапсили су је тамо.

Слобода се тада нашла пред немогућим избором – Гестапо јој је нудио да напише Лоли одговор у ком ће га намамити да дође у Београд, гдје би био ухапшен у замјену за животе себе и своје породице.

И тако је Слобода одлучила… Лолу никада није издала и заједно са остатком породице је пребачена у логор на Бањици гдје су 9. маја 1942. сви угушени у гасној комори.

Слободин живот као инспирација

Слободина сестра Милица је много година касније, присјећајући се ове трагедије, у једном интервјуу изјавила да Гестапо није могао да зна да је Слобода Лолина вјереница и да је ту информацију Нијемцима пренио неко близак пару.

Ни Иво Лола Рибар није стигао да тај случај „истражи“. Погинуо је 27. новембра 1943. године на Гламочком пољу, непосредно прије полијетања авиона којим је требало да отпутује у Каиро, као први дипломата нове Југославије и шеф прве војне мисије НОВЈ.

У посљедњем писму које је послао оцу Лола је поменуо и Слободу.

– Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као на шетњу, с осмјехом, који је увијек био њезин – написао је.

Име Слободе Трајковић носи једна улица на београдској општини Вождовац, а књижевница Нада Маринковић написала је 1980. године њену романсирану биографију „Легенда о девојци Слободи“. Дирнут њеном трагичном судбином глумац Драган Мићаловић ћерку, такође глумицу, назвао је по њој.

Ова млада хероина, њена љубав са Ивом Лолом Рибаром, као и поменуто писмо, били су инспирација и групи “Корни” да напишу једну од својих можда најбољих пјесама „Иво Лола“.