Дан након ових збивања у Београду посланик Јовановић је из Беча, у десет и четрдесет ујутро, послао врло кратак телеграм: Вечерас се војска упућује на југ јер вјерује да се наш спор има само ратом расправити.

Први свјетски рат

У кризи насталој у данима послије убиства надвојводе Франца Ферфинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон јављао је у домовину да је „упутно припремити се за одбрану…“ и да је „вјероватно да се Аустрија припрема за рат против Србије“.

Видовдан у Бечу 1914. године освануо је сунчан. Од када се памтило, љето није било љепше. Удружење српских студената у Бечу „Зора“ спремало је велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца у Градском парку. Увече је требало да се одржи бал на који је позван и српски посланик – Јован Јовановић звани Пижон.

„Мени су додјелили патриотску и тешку дужност, да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика…“ записао је тадашњи студент Милош Црњански, описујући како је пеглао свој фрак у вријеме када се у Сарајеву десио кобни атентат и додаје: „У великим, историјским тренуцима, судбина додјели сваком улогу, и не пита.“

Црњански неће заплесати с посланиковом супругом јер се „бал неће моћи одржати, никада…“ У међувремену, у Беч је стигла вијест о погибији аустријског престолонасљедника Фрање Фердинанда и његове супруге Софије.

Већ други дан након атентата посланик Јован Јовановић Пижон одлази у аустроугарско министарство иностраних послова да пренесе како српска влада дубоко жали и „најенергичније осуђује сарајевски злочин“ и како ће учинити све да спријечи агитацију и незаконите радње против Хабзбуршке царевине укључујући и извођење пред суд свих лица евентуално умјешаних у завјеру. Посланика није дочекао министар Берхтолд него његов помоћник. Саслушан је без коментара. Званичан одговор Аустроугарске тек се очекивао, али је бечка штампа већ била препуна написа о томе како је „злочин припремљен у Београду“.

Од 30. јуна српско посланство у Бечу било је практично окружено полицијом и жандармима док је особље било под сталним присмотром.

„Принцип је својим актом, ипак ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији него у цијелој Европи“. (Црњански)

Ипак, бура која је наилазила још није морала да значи и велики рат. Људи су наставили нормално да живе. „Беч се расељавао у бање, према обичају 19. вијека. Све се из Беча разишло у љетовалишта… Безбрижност у Европи била је толика да је, на примјер, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао на лијечење у једну аустријску бању…“ (Црњански). Српски посланик је у свом извештају приметио како се првих неколико дана, то јест до краја јуна ипак чинило да се питање посљедица сарајевског атентата „нормално развија“.

Међутим, почетком јула он примећује низ „нејасних наговјештаја“ који су указивали на постојање скривених намера. Штампа прво пише о могућем рату а затим изненада (уствари, по налогу владе која је жељела да „уљуљка“ другу страну) престаје да се бави Србијом; аустријски министар рата и начелник Генералштаба прекидају одсуство и враћају се у Беч; однос аустријских званичника према дипломатама се мијења…

„Аустрија је, међутим, припремала ултиматум Србији и рат, тајно, као што се злочин припрема.“ (Црњански)

Када је посланик Јовановић наредио да се поводом преноса у Беч посмртних остатака надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге застава у резиденцији у знак жалости спусти на пола копља, дошло је до „бучних демонстрација“ испред зграде посланства (3. јула). Иако је полиција тражила да се српска застава уклони како би се маса смирила, посланик Јовановић је то одбио.

Црњански је сликовито описао посљедњи испраћај погинулих надвојводе и његове супруге: „У ушима каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави… Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала“.

„Који ће кораци бити предузети?“ питао се посланик у својој анализи послатој у Београд 15. јула 1914. године. „У ком виду? Какве ће захтјеве Аустроугарска поставити Србији?“

Посланик није могао да зна да је већ неколико дана раније (6. јула), аустријски цар Фрањо Јосиф И примио поруку од њемачког цара Вилхелма другог којом је „Њемачка обећала апсолутну подршку Аустрији, чак и против Русије, ако Аустрија жели да рашчисти са Србијом“.

Посланик српске краљевске Владе у Бечу Јован Јовановић Пижон био је искусан дипломата који је у дотадашњој каријери прошао многе тешкоће и кризе. Рођен 1869. године, припадао је оној генерацији српског грађанског друштва која је могла да стекне високо образовање у иностранству и која је много доприњела напретку државе и друштва у другој половини 19. и почетком 20. вијека.

Завршио је правни факултет у Паризу и вратио се у земљу, не само са добрим познавањем права и француског језика, него и са стеченим навикама у одјевању и понашању. Облачио се, за београдске прилике, складно и оригинално, по француској моди носио је и висок оковратник, због чега је добио надимак „Пижон“ (голуб).

Каријеру је почео прво као судија (1892/1896), а затим као писар у министарству иностраних дјела Краљевине Србије (1896-1900). Био је неко вријеме и професор права да би се 1903. године коначно опредијелио за дипломатску службу. Већ у децембру 1904. године Никола Пашић је Јовановића послао као отправника послова посланства у Софији са задатком да ради на српско-бугарском споразуму. Млади дипломата је на овом првом значајном задатку показао умјешност у тражењу споразума око Македоније, питања које је дубоко дијелило сусједе. Од 1904. године Јовановић ради у конзуларном одјељењу министарства иностраних дјела. Ово одјељење имало је за задатак да руководи пословима српских конзула у Македонији у којој се у то вријеме развила огорчена борба за утицај на становништво која је постала и физичка борба између српских, бугарских и грчких чета. У критичним данима царинског рата 1906. године са Аустроугарском Јовановић одлази у Атину, а затим у Каиро у потрази за новим тржиштима за сточни извоз Србије. Одатле је упућен на рад на Цетиње. Након младотурске револуције у Цариграду, прилике у Македонији се мијењају а Јовановић 1909. године постаје генерални конзул у Скопљу.

На свим задацима Јовановић је показивао натпросјечне дипломатске вјештине. Остављао је утисак ријетко одмереног човјека, достојанственог, господственог држања. У критичним околностима био је „неузбудљив“, како су тада говорили његови познаници, што је значило да је увијек остајао хладнокрван и миран. Године 1911. знаменити министар иностраних дјела Србије Милован Миловановић враћа Јовановића у Београд како би му помагао у преговорима са Бугарском, уочи припрема за Балкански рат против Турске. Када је Миловановић 1912. изненада умро, Јован Јовановић накратко постаје министар иностраних дјела у влади Марка Трифковића, да би то мјесто у слиједећој влади уступио премијеру Николи Пашићу. Током Балканских ратова Јовановић обавља дужност помоћника министра, то јест другог човјека министарства. Након што је Србија остварила побједу у Балканском рату, требало је настојати да се поправе односи с Аустроугарском која је српске побједе примила као ударац и опасност по сопствене интересе и у више наврата пријетила ратом. Никола Пашић је 1912. године послао Јовановића за посланика у Беч са слиједећим упутством: „Што јачи отпор! Али сукоб нипошто!“ Беч у то вријеме није било лако мјесто службовања за српског посланика.

Престолонасљедник Фрањо Фердинанд није желио ни да прими Јовановића у аудијенцију, иако је то овај писмено и усмено тражио у више наврата. Чак и на дипломатским пријемима, престолонасљедник, иначе набусит човјек тешке нарави, само би мрко погледао и без ријечи прошао поред краљевског посланика из Београда. Уочи надвојводиног пута у Сарајево јуна 1914. године, посланик Јовановић пренио је аустријском министру финансија Белинском упозорење око могућих опасности у Босни и предложио да Фердинанд не путује на Видовдан. Међутим, Аустријанци нису обратили пажњу на ово упозорење.