Српски пјесник Алекса Шантић (1868-1924), аутор антологијских пјесама „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на шкољу“, „Не вјеруј“, „Претпразничко вече“…, рођен је на данашњи дан 1868. године.

Српски пјесник Алекса Шантић (1868-1924)

Шантић је рођен у Мостару, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог Аџа. Имао је два брата Јефтана и Јакова, као и сестру Персу, док му је друга сестра – Зорица умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао „необично мртвило“, које је било посљедица „угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека.

Почетком 1887. године постао је сарадник „Голуба“, затим часописа „Босанска вила“, те „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине“.

Наредне године основао је Српско пјевачко друштво „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвјете“. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа „Зора“, који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као истакнутог српског националисту.

На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“), а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет („Остајте овдје“, „Хљеб“). Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“).

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами, шадрвани…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Tаква је пјесма „Емина“, а дух те пјесме је толико погођен да је ушла у народ и пјева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.године.

Шантић је умро од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.

Извор: СРНА